На данашњи дан, 24. фебруара 1803. године у Поречу на Дунаву (Доњи Милановац) рођен је трговац Миша Анастасијевић.

На рођењу му је умрла мајка, а када је Миши било три године умро му је и отац. Прве године његовог живота поклапају се са бурним годинама Првог српског устанка, те је тако након бекства од Турака преко Дунава у Аустрију овај дечак упознао трговца Стојана Матрошлију и са њим започео успешно заједничко пословање, што му је омогућило да по повратку у Пореч похађа школу.

Но, после Стојанове смрти 1812. и турске офанзиве наредне године, он је поново отишао у Аустрију, али се већ јесени исте године вратио у Пореч и са својих непуних једанаест година постао учитељ.

Ово намештење му је донело углед писменог човека па га је Бејшир-ага са Адакалеа узео за свог писара. Ипак, Миша је ускоро побегао натраг у Пореч и почео да ради као трговачки помоћник код једног од многобројних тамошњих трговаца, за дупло мању плату.

Током 1817. године je постао ђумругџија (царинар) на скели дубровачкој, и након пар година и одређене своте новца коју је уштедео, коначно се определио за трговину, те је већ као двадесетогодишњак спадао међу богатије људе у Србији. Поставши успешан трговац, 1825. године се оженио млађом ћерком свештеника Илије Урошевића, Христином, чији је рођени брат Сима тада био један од писара-секретара кнеза Милоша.

Тако је ступио у сарадњу са кнезом, напустио трговину „на мало“ и почео да тргује стоком и касније сољу. Хатишерифом из 1833.године, којим је решен територијални и економски положај Србије, она је добила под своју управу Ђердап и Крајину, те увећала број становника и промет робом, а кнез Милош је приликом обиласка тих области Мишу Анастасијевића поставио за Дунавског капетана.

Својим новим положајем капетан Миша је ушао и у сферу дипломатије и међународног судства, а „империја“ коју је убрзо поседовао бројала је око 10.000 људи, 23 филијале, односно камарашије-соларице у разним местима на Сави и Дунаву и најмање 74 брода соларица, као и девет спахилука у Влашкој, док је главна канцеларија била у Букурешту, а управа у Београду.

Као један од најбогатијих људи на Балкану, у политику је ушао поводом заплета око сопственог зета Раје Дамјановића, министра и председника Великог суда, који је због активности против кнеза Александра Карађорђевића и учешћа у Тенкиној завери осуђен на тамницу, где је упркос покушајима Анастасијевића да га спасе и умро.

Капетан Миша је због тога прекинуо, до тада добре, односе са кнезом и укључио се у покрет за његово свргавање. Остало је нејасно да ли је Анастасијевић циљ био да он сам или други његов зет, иначе Карађорђев унук, постане кнез уместо Александра.

У свако случају, постао је председник Светоандрејске скупштине 1858. године, на којој је извршена династијска смена, тако да је победник постала трећа страна, обреновићевска, те је Милош још једном постао кнез, а Миша Анастасијевић је престао да се бави политиком, напустио Србију и касније тек повремено и на кратко навраћао.

Занимљиво је да је он сам једном приликом рекао да га је покушај довођења зета на престо коштао исто као и подизање зграде на Великој пијаци, данас познатог Капетан Мишиног здања, које је он фебруара 1863. године завештајним писмом поклонио „своме отечеству“ за просветне потребе, и у којем су биле смештене Велика школа, Гимназија, Министарство просвете, Народна библиотека и Музеј, а данас се налази Ректорат Универзитета у Београду.

Сматрао је да се кроз развој просвете уздиже и народ, а пошто је наш народ сиромашан треба да га помажу имућни људи, па је он то и чинио.

Био је поборник Друштва за читалиште, основаног у Београду 1846. године, давао је добротворне прилоге у више махова за Народно позориште, за цркве, школе и сиромашне, а на свом главном спахилуку Клежањ у Влашкој основао је две школе, у којима се бесплатно школовало мало мање од две стотине ђака.

Помагао је и многе писце тако што им је плаћао штампарске трошкове за издавање књига или им је давао новчане поклоне и плаћао дугове. За оно што је чинио Миша Анастасијевић је одликован Таковским крстом II реда, руским Орденом Светог Станислава, турским Нишан-Ифтикаром, Орденом румунске звезде и немачким Валдеком.

Последњих неколико година живота, пошто је ликвидирао послове са сољу, провео је трошећи богатство које је стекао и помажући коме је требало.

Капетан Миша Анастасијевић, који се по сопственим речима гушио у злату, умро је 27. јануара 1885. године у својој кући у Букурешту, а сахрањен је у својој задужбинској цркви у селу Клежањ, недалеко од румунске престонице, на свом имању и земљи која је убрзо после тога постала једно од главних румунских нафтних налазишта.

Од важних догађаја у вези са Србијом на овај дан издвајамо још:

1879. године рођен је сликар, вајар и писац Михаило Миловановић;
1882. године преминуо је трговац и добротвор Сима Андрејевић-Игуманов;
1882. године рођен је сликар, графичар и академик Љубомир Ивановић;
1887. године рођен је шаховски велемајстор Бора Костић;
1902. године рођен је сликар и академик Недељко Гвозденовић;
1926. године рођен је шахиста и уредник Радио Београда Никола Караклајић;
1954. године основан је КСТ;
1968. године рођен је оперски певач Жељко Лучић;
1974. године умро је биолог и академик Синиша Станковић;
1981. године умро је диргент и педагог Борислав Пашћан.