На данашњи дан, 22. октобра 1922. године у Сарајеву је рођен историчар и академик Радован Самарџић. Основну и средњу школу завршио је у родном граду, а потом дипломирао и докторирао на Филозофском факултету у Београду, на групи за историју, док се усавршавао у Паризу и у Мајнцу. Постао је прво асистент на предмету Општа историја новог века, па прошао затим кроз сва наставничка звања на Филозофском факултету и све до пензионисања био шеф Катедре за општу историју новог века. У свом научном раду и истраживању највише се бавио историјом Медитерана, Дубровника, Турског царства и Балкана, и судбином српског народа на тим просторима. Нека од његових најзначајнијих дела су „Велики век Дубровника“, „Мехмед Соколовић“, „Сулејман и Рокселана“, „Историја Београда“ и друга, а руководио је и стварањем вишетомне „Историје српског народа“ у издању „Српске књижевне задруге“. Такође се бавио и проблемом историјског у српским народним песмама и историографским радом Вука Караџића и Слободана Јовановића, као и делима Јована Рајића и Илије Гарашанина. Био је на челу разних установа и уредник многих публикација, декан Филозофског факултета, редовни члан САНУ, секретар Одељења историјских наука САНУ, директор Балканолошког института, председник „Српске књижевне задруге“, главни уредник „Југословенског историјског часописа“, и један од приређивача сабраних дела Слободана Јовановића. Радован Самарџић, добитник Октобарске награде Београда, Седмојулске награде и Вукове награде, преминуо је 1. фебруара 1994. године у Београду, а данас улице у неколико наших градова носе његово име.

Од важних догађаја у вези са Србијом на овај дан издвајамо још:

1922. године умро је новинар, политичар и књижевник Јаша Томић;
1927. године умро је писац Борисав Бора Станковић;
2000. године посмртни остаци песника Јована Дучића пренети су 57 година након његове смрти из америчког места Либертивил и сахрањени у родном Требињу.