AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

Rene Mije: Uspomene sa Balkana (1891)

(…) Pokušavam, ipak, uprkos tolikim kontradikcijama, da sebi stvorim predstavu prosečnog Slovena, takvog kakav postoji u potpuno oslobođenim hrišćanskim zemljama. Ostavljam po strani ekcentrične tipove, latinizovanog Slovena sa obale Jedrena, muslimanskog Slovena iz Bosne. Zanemarujem takođe Slovena u redengotu i crnom odelu, taj usavršeni proizvod, kasni i slabi kalem evropske civilizacije na granama divljake. Idem pravo ka čoveku sa sela, koji je komplikovan zbog mešanja rasa, ali je jednostavniji i biliži svom poreklu. Imaju li ti dunavski seljaci svoju fizionomiju? Među onima sa Morave, Vardara i Marice ima li zajedničkih crta?

Uđimo u gostionicu, tu gde se mešaju svi tipovi i sve rase sa poluostrva. Evo baš jednog muslimanskog trgovca, belog i debelog, koji polazi u Novi Pazar sa čitavom pratnjom herkulovski stasitih sluga. Ti ljudi čuče na zemlji potpuno nepokretni. Nasuprot ovom, bolje ćemo razumeti Srbina ili Bugarina, koji prođe tu pored. Ovaj uglavnom pušta kosu i bradu; musliman brije lice i čelo (?). Srbin je flegmatičan; musliman neosetljiv. Srbin živi polako, govori tiho i ne smeje se grohotom; musliman gotovo i ne govori, a nikad se ne smeje. Jednog možemo da optužimo da je apatičan i mlitav, jer je već Evropljanin, možemo da merimo i kritikujemo njegove pokrete, jer počinje da hoda… Ali kod drugog, savršena moralna nepromenjivost izmiče svakom merenju; to više nije apatija već fatalizam. To više nije udes karaktera već princip. Crte muslimana, u svojoj ozbiljnosti, odražavaju upornost, dok kod Slovena imaju raznovrsne prevoje, koji otkrivaju misli prilično slične našim, ali sa izgledom nemarnosti i ravnodušnosti. musliman izgleda originalnim. Nalazimo veličinu u njegovom preziru prema našim malim nemirima. Na prvi pogled Sloven hrišćanin nam se čini osrednjom kopijom slike koju znamo napamet.

Ali, ako živimo u njihovoj blizini utisak se menja. Možda će nam dojaditi dostojanstveni i monotoni musliman. Otkrićemo u zapuštenom Slovenu dobro vrednije od zlata, lepše od lepote. Kroz čestar zamrene kose blista pogled koji nas privlači. Kad se prekrči put do slovenskog seljaka, ima se ono čudno osećanje da je duša kod ovog naroda bolja od svog omotača, da mu je instikt iznad obrazovanja, a moralni život iznad fizičke sredine. Oni žive u blatu, ponekad u đubretu. Osim za praznik nikad se ne uređuju. Nije retkost da se na ulicama Beograda sretnu seljaci toliko odrpani, obučeni u dronjke, da im košulja viri kroz čakšire.

U selima, kuće prilično čiste spolja – unutra su jadne. U njima se čak ne može naći ni jedan ormar ravan onom kod naših najsiromašnijih seljaka. Porodična odeća je natrpana bez reda u jedan sanduk. Sve je to tužno za gledanje. Ipak, ako slušate tog zapuštenog čoveka, ako posmatrate njegovu saosećajnu blagost, njegovo strpljenje, ni tunku grubo, već razumno,čak filozofsko, naći ćete kod njega nešto više nego kod američkog farmera, čistog, proračunatog, sebičnog i ograničenog. A to nešto su stoicizam i dobrota.

Želite li upoznati način osećanja ovog naroda? Na raskršćima obratite pažnju na grubo oklesane granitne stubove, slične nadgrobnim obeležjima iz prastarog doba. Na njima vidimo sliku koja predstavlja vojnika s puškom, to jest jednim štapom na kom je bajonet. Oči potpuno okrugle, lice okruglo, ogromni brkovi; to je izraz. Ponekad se stidljivi umetnik ograničava da u kamenu ukleše ukrštene sablje i puške. Svi ti spomenici imaju isti datum, 1885. i podsećaju na jedan te isti događaj, Slivnicu. To su domaćini, sami, bez ikakvog zvaničnog podsticaja, želeli da posvete deo svog skromnog imetka sećanju na vojnike koje je ubio neprijatelj. Čak je gruba izrada dirljiva. Ti ljudi, koji znaju da umiru ne žaleći se, slabi su u sastavljanju epitafa i osrednje klešu mermer. Nigde svečanih natpisa, nigde visokoparnih reči, slomljenog oružja i ranjenika koje pridržavaju osvetnički geniji. Antika i srednji vek postupali su tako, kratkim beleškama.

Čuveni natpis na Termopilima: „Prolazniče, reci Sparti…ˮ, bez sumnje su kasnije izmislili retoričari. Običan datum urezan u stenu, nekoliko figura ratnika, zbijenih kao hijeroglifi, to je dovoljno da se neko trone kad je junaštvo u duši, a ne u mišljenju. Isto kao u XII veku slika nekog viteza sa prekrštenim rukama na maču. Evropa je dugo igrala svoju tragediju, kao Šekspir svoje prve drame, između četiri gola zida. Sada je ona postala teatralna. Trebaju joj džinovske statue za pobede, veličanstveni lavovi za poraze. Napravila bi se planina od mermera i bronze koji su potrošeni s obe strane Voža od 1870. A ja više volim siromaško srpsko kamenje. Nek se ne umanjuje veličina drugačija od one sa scene: ovde ili tamo da se umre dovoljan je samo jedan udarac, kako bi rekli neki dobri ljudi. Ne prikazujem Srbe kao velike taktičare. Ali oni znaju da pate i ćute. Video sam ih nepokretne i bez reči na kiši, danima bez šinjela i ponekad bez hleba. Pa niko ni da zagunđa. Video sam ih ponovo kasnije u bolnicama, kako odlučno podnose operacije, sa cigarom u ustima, dok im se lice bledi a crne razrogačene oči, jedino one žive, okreću ka nebu na Istoku.

Ovi narodi su slomljeni u dugim patnjama. Njima je dovoljna samo književnost da ih nauči, od detinjstva, umeću umiranja. Njihova pasivna hrabrost prezire podsticaj tišine. Zato se poklanjam pred tim bezobličnim blokovima, kojima je pobožnost bližnjih posula puteve, […]

Preveo sa francuskog Novo Tomić

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

slke-za-album-26_thumb
Prethodni članak

Rođen je kompozitor i profesor Konstantin Babić

diamond-gem-cubic-zirconia-jewel-68740
Naredni članak

U POČETKU BEŠE REČ