АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Рене Мије: Успомене са Балкана (1891)

(…) Покушавам, ипак, упркос толиким контрадикцијама, да себи створим представу просечног Словена, таквог какав постоји у потпуно ослобођеним хришћанским земљама. Остављам по страни екцентричне типове, латинизованог Словена са обале Једрена, муслиманског Словена из Босне. Занемарујем такође Словена у реденготу и црном оделу, тај усавршени производ, касни и слаби калем европске цивилизације на гранама дивљаке. Идем право ка човеку са села, који је компликован због мешања раса, али је једноставнији и билижи свом пореклу. Имају ли ти дунавски сељаци своју физиономију? Међу онима са Мораве, Вардара и Марице има ли заједничких црта?

Уђимо у гостионицу, ту где се мешају сви типови и све расе са полуострва. Ево баш једног муслиманског трговца, белог и дебелог, који полази у Нови Пазар са читавом пратњом херкуловски стаситих слуга. Ти људи чуче на земљи потпуно непокретни. Насупрот овом, боље ћемо разумети Србина или Бугарина, који прође ту поред. Овај углавном пушта косу и браду; муслиман брије лице и чело (?). Србин је флегматичан; муслиман неосетљив. Србин живи полако, говори тихо и не смеје се грохотом; муслиман готово и не говори, а никад се не смеје. Једног можемо да оптужимо да је апатичан и млитав, јер је већ Европљанин, можемо да меримо и критикујемо његове покрете, јер почиње да хода… Али код другог, савршена морална непромењивост измиче сваком мерењу; то више није апатија већ фатализам. То више није удес карактера већ принцип. Црте муслимана, у својој озбиљности, одражавају упорност, док код Словена имају разноврсне превоје, који откривају мисли прилично сличне нашим, али са изгледом немарности и равнодушности. муслиман изгледа оригиналним. Налазимо величину у његовом презиру према нашим малим немирима. На први поглед Словен хришћанин нам се чини осредњом копијом слике коју знамо напамет.

Али, ако живимо у њиховој близини утисак се мења. Можда ће нам дојадити достојанствени и монотони муслиман. Открићемо у запуштеном Словену добро вредније од злата, лепше од лепоте. Кроз честар замрене косе блиста поглед који нас привлачи. Кад се прекрчи пут до словенског сељака, има се оно чудно осећање да је душа код овог народа боља од свог омотача, да му је инстикт изнад образовања, а морални живот изнад физичке средине. Они живе у блату, понекад у ђубрету. Осим за празник никад се не уређују. Није реткост да се на улицама Београда сретну сељаци толико одрпани, обучени у дроњке, да им кошуља вири кроз чакшире.

У селима, куће прилично чисте споља – унутра су јадне. У њима се чак не може наћи ни један ормар раван оном код наших најсиромашнијих сељака. Породична одећа је натрпана без реда у један сандук. Све је то тужно за гледање. Ипак, ако слушате тог запуштеног човека, ако посматрате његову саосећајну благост, његово стрпљење, ни тунку грубо, већ разумно,чак филозофско, наћи ћете код њега нешто више него код америчког фармера, чистог, прорачунатог, себичног и ограниченог. А то нешто су стоицизам и доброта.

Желите ли упознати начин осећања овог народа? На раскршћима обратите пажњу на грубо оклесане гранитне стубове, сличне надгробним обележјима из прастарог доба. На њима видимо слику која представља војника с пушком, то јест једним штапом на ком је бајонет. Очи потпуно округле, лице округло, огромни бркови; то је израз. Понекад се стидљиви уметник ограничава да у камену уклеше укрштене сабље и пушке. Сви ти споменици имају исти датум, 1885. и подсећају на један те исти догађај, Сливницу. То су домаћини, сами, без икаквог званичног подстицаја, желели да посвете део свог скромног иметка сећању на војнике које је убио непријатељ. Чак је груба израда дирљива. Ти људи, који знају да умиру не жалећи се, слаби су у састављању епитафа и осредње клешу мермер. Нигде свечаних натписа, нигде високопарних речи, сломљеног оружја и рањеника које придржавају осветнички генији. Антика и средњи век поступали су тако, кратким белешкама.

Чувени натпис на Термопилима: „Пролазниче, реци Спарти…ˮ, без сумње су касније измислили реторичари. Обичан датум урезан у стену, неколико фигура ратника, збијених као хијероглифи, то је довољно да се неко троне кад је јунаштво у души, а не у мишљењу. Исто као у XII веку слика неког витеза са прекрштеним рукама на мачу. Европа је дуго играла своју трагедију, као Шекспир своје прве драме, између четири гола зида. Сада је она постала театрална. Требају јој џиновске статуе за победе, величанствени лавови за поразе. Направила би се планина од мермера и бронзе који су потрошени с обе стране Вожа од 1870. А ја више волим сиромашко српско камење. Нек се не умањује величина другачија од оне са сцене: овде или тамо да се умре довољан је само један ударац, како би рекли неки добри људи. Не приказујем Србе као велике тактичаре. Али они знају да пате и ћуте. Видео сам их непокретне и без речи на киши, данима без шињела и понекад без хлеба. Па нико ни да загунђа. Видео сам их поново касније у болницама, како одлучно подносе операције, са цигаром у устима, док им се лице бледи а црне разрогачене очи, једино оне живе, окрећу ка небу на Истоку.

Ови народи су сломљени у дугим патњама. Њима је довољна само књижевност да их научи, од детињства, умећу умирања. Њихова пасивна храброст презире подстицај тишине. Зато се поклањам пред тим безобличним блоковима, којима је побожност ближњих посула путеве, […]

Превео са француског Ново Томић

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

slke-za-album-26_thumb
Претходни чланак

Рођен је композитор и професор Константин Бабић

diamond-gem-cubic-zirconia-jewel-68740
Наредни чланак

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ