АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

РЕЧЈУ И СЛИКОМ: Поводом књиге „Онда” Моме Капора

„Догодило се да је једне ноћи нека мала луцкаста звезда из чиста мира напустила своје звездано јато и почела да пада и пада и пада кроз читав непрегледни космос”… и пала на перо Моме Капора.

Онда је Мома узео бочицу туша, бојице, много чистог папира и сео за сто за којим обично ради. Док је цртао и писао, а то није трајало дуго, нешто више од недељу дана (заслугом мале, луцкасте, звезде) није се смањивао, напротив – растао је, растао, толико да је при крају већ био велики скоро као Антоан де Сент-Егзипери. Знате, то је онај што је написао Малог Принца, а о осталом да и не говоримо. Знам да је тачно тако, мада Мома тврди да је другачије…

Једног дана, мој пријатељ Љубивоје Ршумовић предложио ми је да напишем књигу за децу. Покренуо је, наиме, једну дивну едицију бајки у Књижевним новинама. До тада никад нисам написао ни једног јединог реда за децу и, признајем, следио сам се од страха. Пристао сам тек тако, мислећи да ће Ршум заборавити да ме је унео у издавачки план, али како се рок предаје књиге примицао, све више ме је хватала паника. Напао сам Душка Петричића, нашег најбољег дечијег илустратора, глупим питањима о материјалима који могу да се употребе. Чиме да цртам? Па, дрвеним бојицама – одговорио је флегматично и ја сутрадан украдох ћеркама бојице, резач и гумицу.

…и тако се догодило да добијемо причу о једној Сањи, која се увек смањивала, кад би њен муж Вања замислио или погледао неку другу девојку. Јер, кад некога волимо, онда он расте у нашим очима; кад га варамо, онда се смањује. Невоља је била у томе што се Сања није смањивала фигуративно, већ дословно, физички…

Ту дивну тему пронашао сам у нашој старој народној бајци Мала вила и годинама сам желео да је напишем на један савременији начин. Назвао сам је Онда, због тога што сваки одломак почиње са „онда су се они забављали…” – „онда је она плакала…” – „онда су јели принцес крофне…”

…Онда се испоставила готово невероватна ствар: има веома мало писаца који су сами илустровали своје књиге. Већ поменути Егзипери (Мали Принц), Џемс Тербер (Басне), Шел Силверстејн (Добро дрво) и, тешко је сетити се више. А када тако нешто некоме ипак пође за руком, онда почињу да се дешавају необичне ствари. Књига је изашла у тиражу од 10.000 примерака, који је муњевито распордат, већ је стигла на сајам дечијих књига у Болоњу, већ је преводе у Њујорку. Југотон ће ускоро издати плочу са истом насловницом, са које ће, уз музику Арсена Дедића, говорити Раде Шербеџија и Неда Арненић као Вања и Сања. И још више: Војкан Борисављевић већ пише музику, Ршумовић сонгове, а Мома и Ршум заједно сценарио – за први домаћи дечији филмски мјузикл… Ето, због свега тога више верујем оној „малој, луцкастој, звезди”… Ипак, једно упозорење! Занесени послом, или нечим другим, људи у штампарији су заборавили да на 28. страни насликају љубомору. Било би добро да то лично урадите сопственим бојицама, на свом примерку књиге. Љубомора изгледа као оно парче неба које бебе виде из својих колица, само је жуте боје…
Никад нисам био тако узбуђен као кад сам добио први примерак Онда. Мада сам већ прилично блазиран писац, са дванаест књига иза себе, помислих: ова би се књига допала малој Алиси! У њој има и „слика и разговора”…

… Да ли због мале, луцкасте, звезде, (Мома тврди да је намерно) Сања није слична вили из бајке. Не само зато што носи углавном фармерке, нити зато што станује на Звездари у Београду (сви знају да су последње виле давно напустиле то место због друговрсних вила). Има нешто важније. Сања је – црнка!

Обрнуо сам ствар из основа. У бајкама су јунакиње обично плавокосе. Црнке су, и кад се појављују, злочесте. Е, ја сам намерно направио једну малу гаравушу – „мандовче”, како ми то кажемо, тако да и црнке добију једну позитивну јунакињу. Уосталом, код нас живи много више црнки, него лажних плавуша.

… Има ту још нешто, каже полако Ршумовић (и тек сада показује да је присутан, мада се у књизи појављује већ на почетку, на месту где се потписује уредник). Знам да су најбоље књиге за децу по правилу написали такозвани озбиљни писци. Рецимо, Марк Твен није био писац за децу, баш као ни Џек Лондон, Егзипери, или сер Џемс Метју Бари, који је измислио Петра Пана. То је ваљда нека радозналост, неки смисао за игру, који вечито постоји у човеку… Међутим, ову Момину књигу неки могу схватити као мушку шовинистичку бајку?! Да. Да. Зато мислим да треба рећи да је то озбиљна игра, у којој нас, Земљане, ако неко посматра из васионе… па, види нас као негативне.

Да ли је мала, луцкаста звезда хтела баш то да нам поручи? Размислите… Мома се само смеје и каже да је он своје урадио. Шта ће даље бити, ко то зна? Каже како свака књига има сопствени живот, који почиње када напусти писца, у коме јој више нико не може ништа…
Одувек сам желео да напишем и нацртам једну такву књигу. У моје време, док сам се још заљубљивао, поклањали смо стотине примерака дивног Малог Принца да говори уместо нас. Видим да и данас дечаци и девојчице поклањају ту књигу једни другима. Можда ће сада почети да поклањају Онда… А ја, па, једно време нећу ништа да радим. Заслужио сам једно једрење уз грчка оствра. Мало доколице на сунцу. Сир звани „фета” и салата „џаџики”. Сувлаки, сиртаки, бузуки, кавасаки… Можда ће ми пасти још нешто на памет, ко зна?

А Сања? Можда је још увек са Вањом? „Можда је толико ситна, као најсићушније зрнце звездане прашине залутало на планету Земљу?

Можда му је у коси, у уху, можда му је у зеници ока, па му зато светле очи можда је заиста тамо, само што он то не може да зна.”

Радио ТВ Ревија

Михаило Блечић

Извор: Сентиментални пртљаг Моме Капора : интервјуи [прир. Љиљана Капор и Драган Лакићевић], Београд: Српска књижевна задруга – Задужбина Момчила Моме Капора, 2013, стр. 270–273.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

stadion-sk-jugoslavija-620x350
Претходни чланак

Први пут је обављен радио пренос утакмице у Србији

Milan_Kasanin
Наредни чланак

МИСАО ДАНА