АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

Ратне маргиналије Миливоја Филиповића ‒ носиоца Албанске споменице

Током двадесетогодишењег службовања у Горњој Добрињи Миливоје ће свом отечеству одужити највећи дуг – у Балканским ратовима 1912–1913. године учествује као поданик, писар и комесар Другог одељења Профијантске колоне Дринске дивизије првог позива, а када 1914. године избије Први светски рат, као наредник, потом и писар Профијантске колоне Дринске дивизије другога позива, поново је на положајима. Са својим ратним друговима преживљава српску голготу – прелази Албанију, од. 24. јануара до 19. октобра је на Крфу, а затим и на Солунском фронту, али непрекидно другује са књигом – у 1914. године прочитаће их 16, а у 1915. чак 24… У складу са својом навиком да у сваком месту прво потражи књижару, Миливоје чак и у јеку рата у свету писане речи налази уточиште од сурове стварности – чита их, али и купује током кратког предаха од борбенх дејстава у Нишу, Микри, Солуну, Драчу, Матијасу и Потамосу на Крфу…[1] Према захтевима ратне службе, Миливоје током 1917. обавља дужност писара у Другој чети Првог батаљона немачких заробљеника, а 1918. је и учитељ неписмених војника у Реконвалесцентном одељењу у Микри код Солуна.

Осим у Миливојевим оригиналним ратним бележницама које се чувају у склопу Легата, забелешки са рата највише је на књигама кола Српске књижевне задруге, историјама српске књижевности и делима домаће и стране књижевности. Ови изузетно занимљиви записи сведоче да су књиге Миливојева насушна духовна потреба чак и у вртлогу ратне катаклизме[2]: „Прочитао у јуну 1913. год. МилФилиповић учит. писар проф. Колоне Дрин. Дивиз. у 2. г. I поз. и Велесу у новембру 1917. Мил. Филиповић учит. писар I бат. немачких заробљеника Бањица на прузи Солун-Битољˮ, „Ову сам књигу купио у Нишу при повратку из Јужне Србије као војник Мил. Филиповић учитељ у Албанији код Драчаˮ, „Прочитао у јауару 1917. у селу Асан-Обу близу Црне Реке у Маћедонији Мил. Филиповић учит. Писар у 2. чети 1, батаљона немачких заробљеника…ˮ

Фрагменти ратних бележака Миливоја Филиповића из Балканских и Првог светског рата

Фрагменти ратних бележака Миливоја Филиповића из Балканских и Првог светског рата

На основу Миливојевих ратних белешки може се, између осталог, пратити и његов ратни пут 1912–1918: Доњи Адровац и Житковац код Алексинца, Велес, Ниш, Ваљево, Завлака (Подриње), Горња Трешњевица (Рудник), Лазаревац, Мељак, Шопић, Плавница (Скадарско језеро), Драч, Матијас и Потамос (Крф), Микра (Солун), Асан-Обу (Македонија)…

Након победоносног рата, крајем 1918. године враћа се свом учитељком позиву и школи у Горњој Добрињи, али држава није заборавила ратне заслуге својих неустрашивих ратника – „за верност отаџбини 1915. год.ˮ краљ Александар Први Карађоревић „благоволео је одликовати Свога ратног друга: резер. Поднар. Миливоја В. Филиповића, из Брезове, обвез. Писара при штабу Проф. колоне Дрин. Див. II поз. Албанском споменицом што му овим потврђује Канцелар Краљевских Ордена, (у потпису) Ђенерал Пав. Јуришић Штурм (23. новембра) 1921. год. у Београду).ˮ

Три године касније, на предлог министра просвете Светозара Прибићевића, краљ Александар одликује: „Господина Миливоја Филиповића, школског надзорника у Пожези, Краљевским орденом Светога Саве петим (V) редом (у потпису): Канцелар Краљевских одреда, Дивиз. Ђенерал Душан Стефановић (1. децембра 1922. у Београду)

Чачанске године

Након дугогодишње посвећености напорној, али племенитој просветитељској мисији, Миливоје и Божидарка истовремено су пензионисани 1926. године, када купују кућу у Чачку, у Синђелићевој улици број 10 (која и данас постоји).

У Међуопштинском историјском архиву у Чачку чува се оригинални документ Суда општине пожешке, датиран 7. марта 1927. године: Суду општине чачанске: Миливоје Филиповић, учитељ у пензији из Пожеге, изјавио је да жели да се из ове општине исели и стално живи у тој општни. Именовани од фамилије са собом има само жену Божидарку. Именовани су владања доброг и нема никакве законске сметње за ово исељавање. На основу чл. 16 Зак. о општинама Суд упућује г. Филиповића с молбом да га примите за свог грађанина. Предс. Суда Р. М. Јовичић.

Документ датиран истим датумом (7. марта 1927.) Миливоје упућује Суду и одбору општине чачанске: Молим суд и одбор да ме приме за свога грађанина, пошто овде као пензионер мислим стално живети где сам и кућу купио. Подносим иселеничко писмо општине Пожешке где сам до сада живео. Таксу плаћам. Миливоје Филиповић, учитељ у пензији. Суд општине чачанске издао је Уверење да је Молиоц примљен за грађанина ове општне одлуком општ. одбора од 23. ов. мес. мр. 2101. Такса је наплаћена. За председ. Суда, Обрен Јањић.

Филиповићи 1927. и званично остају грађани општине чачанске, где ће провести 15 последњих заједничких година.

Чачанин Михаило Симић (1926) са пијететом се сећа ових племенитих људи: „Када су се венчавали, моји родитељи су становали у Синђелићевој улици број 8, последњој у низу од Мале пијаце, коју је сазидао деда моје мајке Илија Кривачић. Кућа је била подељена по вертикали на два дела, имала је два стана и сваки је имао свој осебан улаз и своје осебно двориште. У први део куће, када се прилази од Мале пијаце, уселили су се младенци, а у другоме био је стари учитељ Филиповић (…).

Из куће у Синђелићевој носим свега неколико слика. Једна је изглед стана учитеља Филиповића у који сам одлазио и после пресељења. Никада нисам видео стан у коме су, практично, сви зидови били прекривени књигама. Када је мој отац настрадао, у кући је било око три хиљаде књига. Али, чини ми се, онолико књига као код учитеља Филиповића никада нисам видео у неком приватном стану. Истина, наш стан у Краљеву је био неупоредиво већи, али књиге учитеља Филиповића остале су ми у неизбрисвивом сећању, јер унутрашњост те куће није личила ни на једну другу – све је било покривено књигама. А у тој кући сам био често. Стари учитељ и његова жена су много волели децу, а ја сам им био при руци. И сваки час су ме водили код себе[3]

Заиста, унутрашњост њихове куће представљала је својеврстан куриозитет тог доба – више од три хиљаде књига прекривале су готово све зидове њиховог дома.

За Миливојеву дугогодишњу преданост учитељској и надзорничкој служби уследило је још једно краљевско одликовање – „На предлог Нашег Министра Просветеˮ др Косте Куманудија, „а за рад на народном просвећивањуˮ, краљ Александар Први Карађорђевић одликовао је „Господина Миливоја Филиповића, учитеља у пензији, Краљевским орденом Светог Саве четвртим (IV) редом (у потпису): Канцелар Краљевских ордена, Дивиз. Ђенерал Душан Стефановић (27. јануара 1928. у Београду)ˮ.[4]

Миливоје и Божидарка свога порода нису имали, али су децу неизмерно волели, посветивши им читав свој живот. Следећи дугу српску традицију доброчинства, ови хумани људи усвојили су Миливојеву синовицу, удали је и купили јој кућу. Миливоје новчано помаже и свог синовца на селу, а ишколовали су још најмање шест ученика, касније угледних грађана.

У то време Чачак има знатно више хуманих друштава него данас, а Филиповићи уплаћују и добровољне прилоге за Хумано друштво Сиромашни малишан у Чачку, које је основала група грађана 1. маја 1932. Задатак чланова Друштва био је да „добровољним прилозима грађана сваке године о Божићу и Ускрсу (према материјалној могућности) одену један број сиромашне и добре деце свих основних школа. Хумано друштво престало је са радом 31. децембра 1945.ˮ[5]

Када је фебруара 1934. у Чачку основан Пододбор Друштва Књегиње Зорке за помагање незбринутих , са седиштем у Београду, „присуствовао је већи број угледних госпођа и госпођицаˮ, а „за подпредседнице изабране су г-ђа Божидарка М. Филиповић учит. и Драга поч. Б. Паштровића пуковника-пензионера[6]

ПИШЕ: Мр Маријана Матовић, један од аутора Каталога легата Миливоја и Божидарке Филиповић

[1] У Солуну је постојала Српска књижара М. Ристивојевића, чији је штамбиљ утиснут на џепном календару за 1918. годину, који је Миливоју служио као бележница, а данас је саставни део Легата. Миливоје је повремено одлазио у Солун, нарочито док је боравио у Микри, те је несумњиво известан број књига набавио у тој књижари, а касније их пребацио у Србију. Део његових ратних белешки објављен је у књизи Ратни дневници Ужичана: 1912–1918. (Ужице: Исторјски архив, 1955): стр. 499–502.

[2] Сви цитати наведени су без лекторских и коректорских измена, тј. без усклађивања са савременим српским језиком и правописом, како би се сачувала аутентичност изворног текста и драж архаичног српског језика.

[3]Михаило Симић, Чачак и Чачани некад, (Београд: М. Симић, 2002), стр. 49.

[4] Ратна и мирнодопска одликовања Миливоја Филиповића – Албанска споменица (1921), Краљевски ореден Светог Саве петог (V) реда (1922) и Краљевски орден Светог Саве четвртог (IV) реда (1928) данас се чувају у Међуопштинском историјском архиву у Чачку.

[5] Витомир Василић, прир., Водич Међуопштинског историјског архива у Чачку (Чачак: Међуопштнски историјски архив, 1988), стр. 414.

[6] (Аноним), Оснивање хумане установе у Чачку, Чачански глас, 4. март 1934, 2.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Пупин
Претходни чланак

МИСАО ДАНА

innocenceunprotected
Наредни чланак

Рођен је Драгољуб Алексић, „Човек од челикаˮ