AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

Rastko Petrović: ŽIVIM U DIMENZIJAMA VREDNOSTI

Anđeo mu se sasvim približi pa, raširivši divne svetle oči, stade s njim govoriti poverljivo kao sa kakvim starim drugom:

– To sam, vidiš, i ja često razmišljao: emotivno je, evo, baš samo ono što nosi sobom sudbinu čovekovu ili je bar tesno evocira. Pa i za nas čak! Ti ćeš razumeti jednom zbog čega smo mi sada izmešali svoju sudbinu sa tvojom. Jedna stvar ili biće, ako bi se dizali iznad čovečanskoga, postali bi samim tim tuđi i nepojmljivi. Jer, ono što se dobija u veličanstvenosti, gubi se u prisnosti, jer treba tragičnosti čovečanskoga udesa i žrtve da bi se mogle premeriti razmere veličanstvenoga požrtvovanja. Božanstvo se, da bi bilo voljeno, vidiš, ovaplotilo u ljudskom, i prošlo kroz celu njegovu sudbinu. Njegova smrt je naročito uvek smrt čoveka, a ono što je iza njegove smrti, nada je čovekova: ono što od svega ljudskoga dobija od čoveka najšire dimenzije.

– Hteo bih toliko da ovo što sad čujem bude bar senka onoga o čemu sam sanjao – reče mu mladić, pijanim od uzbuđenja glasom: – zameniti sve drugo duhovno stvaranje jednom jedinom Kritikom na Život. Ali kakvom? Jer, u stvari, sve ono što se duhovno stvara, nije ništa drugo no stalno traženje jednog kritičkog merila za ceo naš tajanstveni život. Evo da počinjem da mislim na isti način kojim i vi mislite, jer i osećanja i uzbuđenja čak ne smatram za drugo, već za duhovne pokušaje da na neki način lično procenimo silu života. Ogromno pitanje: vredi li život ili ne, nije svakako u: treba li živeti? pošto je i samo to pitanje apsolutno identično sa samom silom života! Pitanje postoji dok sila života postoji, i samo osvedočava njeno postojanje, a nije nikakvo odabiranje. Ne čudim se, dakle, više što tek docnije izgleda kao da je prošlost nosila više vrednosti u sebi no što smo to uviđali za njeno vreme. Vrednost života, koja leži u jednom događaju, pre svega se tek vremenom izdvaja i dobija pravi smisao, a posle i samo to novo uvrednošćavanje prošlosti ulazi u naš savremeni život kao jedan deo njegove vrednosti. Dakle, mi ne živimo ni samo prisutnim događajima, ni samo onim koji su već završeni, no čak i onim što projekciramo svojim težnjama za budućnost. Život je uvek potpun, identičan, prisutan i celokupan. Živim ceo život, i čak ne znam kad ga živim, sad, pre ili posle: ja ljubim život!

A mislio sam još: kako sam mogao primiti izvestan događaj? Na kraju krajeva, događaj koji je samo jedan element života, prima se kao što se prima i život; daleko od izvora naše volje. Niti sam hteo, niti se nisam hteo roditi, već se to tako dogodilo van mene. Ja sam stvoren u određeni čas, i onda je moj život počeo; ali život je moj od tog časa već postao beskrajnim, osećanje moga početka već prevazilazi moje rođenje. Volja moga života crpe snagu negde u savršenoj beskrajnosti; iza rešavanja da li će doći do moga rođenja. Život se zbio, ali kad je jednom već dogođen, onda je i voljan i beskrajan. Događaj koji je nastao, možda nezavisno od moga voljnog življenja, ali istoga trenutka – jer sam već stvarni stvaralac celoga života – primiću voljno kao da sam i njegov stvaralac; delovati voljno na njega i voljno ga produžavati kroz svoj život. Život, koji je moja snaga i sila življenja, unosi svaki događaj koji me se dotakne, potpuno, sa svim njegovim počecima u sebe, sa svom melanholijom što izgleda nesavršen. Tako je moj život apsolutno moj. Tamo gde počinje život, ja počinjem oduvek, tamo gde svršava život, ja svršavam; ali ja počinjem i pre vremenskog početka svoga života i ne svršavam više nikada; jer ja ne živim u dimenzijama vremena, ni prostora, već u dimenzijama vrednosti. Ja kao da neću nikad umreti.

Rastko Petrović

 

Izvor: Petrović 2008: Rastko Petrović, Sa silama nemerljivim, Novi Sad: „Solaris”, str. 78–80.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Dragoljub_Mićunović_profile_photo
Prethodni članak

Rođen je filozof i političar Dragoljub Mićunović

Ljubiša_Jovanović
Naredni članak

Umro je glumac Ljubiša Jovanović