АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Растко Петровић: ЖИВИМ У ДИМЕНЗИЈАМА ВРЕДНОСТИ

Анђео му се сасвим приближи па, раширивши дивне светле очи, стаде с њим говорити поверљиво као са каквим старим другом:

– То сам, видиш, и ја често размишљао: емотивно је, ево, баш само оно што носи собом судбину човекову или је бар тесно евоцира. Па и за нас чак! Ти ћеш разумети једном због чега смо ми сада измешали своју судбину са твојом. Једна ствар или биће, ако би се дизали изнад човечанскога, постали би самим тим туђи и непојмљиви. Јер, оно што се добија у величанствености, губи се у присности, јер треба трагичности човечанскога удеса и жртве да би се могле премерити размере величанственога пожртвовања. Божанство се, да би било вољено, видиш, оваплотило у људском, и прошло кроз целу његову судбину. Његова смрт је нарочито увек смрт човека, а оно што је иза његове смрти, нада је човекова: оно што од свега људскога добија од човека најшире димензије.

– Хтео бих толико да ово што сад чујем буде бар сенка онога о чему сам сањао – рече му младић, пијаним од узбуђења гласом: – заменити све друго духовно стварање једном једином Критиком на Живот. Али каквом? Јер, у ствари, све оно што се духовно ствара, није ништа друго но стално тражење једног критичког мерила за цео наш тајанствени живот. Ево да почињем да мислим на исти начин којим и ви мислите, јер и осећања и узбуђења чак не сматрам за друго, већ за духовне покушаје да на неки начин лично проценимо силу живота. Огромно питање: вреди ли живот или не, није свакако у: треба ли живети? пошто је и само то питање апсолутно идентично са самом силом живота! Питање постоји док сила живота постоји, и само осведочава њено постојање, а није никакво одабирање. Не чудим се, дакле, више што тек доцније изгледа као да је прошлост носила више вредности у себи но што смо то увиђали за њено време. Вредност живота, која лежи у једном догађају, пре свега се тек временом издваја и добија прави смисао, а после и само то ново увредношћавање прошлости улази у наш савремени живот као један део његове вредности. Дакле, ми не живимо ни само присутним догађајима, ни само оним који су већ завршени, но чак и оним што пројекцирамо својим тежњама за будућност. Живот је увек потпун, идентичан, присутан и целокупан. Живим цео живот, и чак не знам кад га живим, сад, пре или после: ја љубим живот!

А мислио сам још: како сам могао примити известан догађај? На крају крајева, догађај који је само један елемент живота, прима се као што се прима и живот; далеко од извора наше воље. Нити сам хтео, нити се нисам хтео родити, већ се то тако догодило ван мене. Ја сам створен у одређени час, и онда је мој живот почео; али живот је мој од тог часа већ постао бескрајним, осећање мога почетка већ превазилази моје рођење. Воља мога живота црпе снагу негде у савршеној бескрајности; иза решавања да ли ће доћи до мога рођења. Живот се збио, али кад је једном већ догођен, онда је и вољан и бескрајан. Догађај који је настао, можда независно од мога вољног живљења, али истога тренутка – јер сам већ стварни стваралац целога живота – примићу вољно као да сам и његов стваралац; деловати вољно на њега и вољно га продужавати кроз свој живот. Живот, који је моја снага и сила живљења, уноси сваки догађај који ме се дотакне, потпуно, са свим његовим почецима у себе, са свом меланхолијом што изгледа несавршен. Тако је мој живот апсолутно мој. Тамо где почиње живот, ја почињем одувек, тамо где свршава живот, ја свршавам; али ја почињем и пре временског почетка свога живота и не свршавам више никада; јер ја не живим у димензијама времена, ни простора, већ у димензијама вредности. Ја као да нећу никад умрети.

Растко Петровић

 

Извор: Петровић 2008: Растко Петровић, Са силама немерљивим, Нови Сад: „Соларис”, стр. 78–80.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Dragoljub_Mićunović_profile_photo
Претходни чланак

Рођен је филозоф и политичар Драгољуб Мићуновић

Љубиша_Јовановић
Наредни чланак

Умро је глумац Љубиша Јовановић