Slikar Sava Šumanović uveren je da niti je čovek jedan eksperiment, niti je mehaničko delo kakva ilustracija osećanja i raspoloženja umetnikovog; još manje isečak iz velike konstrukcije svemira. Slika je pre svega doživljaj, koji se zbio izvan pravila po kojima živi naš sunčani sistem, prema tome on je za nj samo avantura, jer jednom zarobljen, najsadržajniji momenat opšteg pokreta u prirodi upotrebljen je da oplodi novu realnost: jednu od mnogobrojnih mogućnosti nekog paralelnog sveta sa ovim. Tako je slika umetnikova svet koji sadrži u sebi osobeni sunčani centar, kao što ih sadrži, masu, ovakav naš prostor, i u koji presađene naše egzistencije, sasvim, poput Einstein-ove teorije o kosmosu, osetile bi novu vrednost, neizbežno novu vrednost prostora, vremena i ličnosti; i to ne bi bilo slučajno stanje koje je moglo biti i drukčije, nego stvoreno po stalnim zakonima o građenju novih svetova. Hteo bih naročito da podvučem to pravilno i stalno menjanje svih vrednosti ovog svakidanjeg života pri njihovom prelasku u umetničko delo. Ali ne treba smatrati da bi fabrikacija umetničkih dela bila omogućena sa jednim znanjem ovih pravila po kojima se te postupne metamorfozne vrednosti izvršavaju do trenutka potpune sinteze. Pre svega nemogućno je skupiti sva iskustva i najsavršenijom naučnom analizom, jer još uvek ostala bi trajna oživljavanja prve ćelijice tj. najsadržajnijeg momenta prirode u pokretu. I posle kako bi taj naučnik došao do organizma koje bi potpuno odgovaralo značaju umetničkog dela, ako ne bi imao lični temperament umetnika, bolje reći, ako ne bi bio umetnik.
[…]
Evo da slikar Sava Šumanović napregnut da eksploatišući rezultate crtanja i građenja kod Ingres-a, boje i kompozicije kod Poussin-a, i primenom izvesne pozitivne naučne analize, ispolji što više i što sigurnije svoju ličnost. Ja sam često slušao o cerebralnosti takvog puta umetničkih ostvarivanja. Kakva užasna zabluda. Postoji discipliniranje svoje snage, postoji vaspitanje svoga temperamenta, postoji šire gledanje i unošenje nove osećajnosti koje svako veliko doba nosi sobom. Čim posle naučenog i već ušabloniziranog načina posmatranja u umetnosti dođe neko novije, ovo uvek izgleda cerebralnije, prvo što je za nj potreban izvestan napor kod umetnika da se ne bi upalo u stvari, i zatim što je potreban još jači intelektualan napor publike da ga shvati i prihvati. Milan Dedinac dobro zna da je umetnost velika igra tragične mladeži, pa ipak se upustio u nju, jer ga je privlačila mudrost stvaranja i široke linije horizonta; još smelije, još sa većom upornošću pošao je u nju krepki mladić Sava Šumanović. Njemu je potreban stil, veliki stil, i on se oseća kao saradnik građevinara i arhitekte na dizanju velikih spomenika: utoliko mu je teško na poslu samom u ateljeu. Kakve čvrste i snažne konstrukcije izbacuje iz sebe, čvršće no stene. Kada je lirski i u prostoru ravna rešena kompozicija, nastaje na mučnom uravnotežavanju elemenata postavljenih: za izrazom teške mase dolazi izražavanje lakše mase; za oštrim uglovima i pravim linijama, obline: za kockom, valjak; za toplim tonom, hladan; za osvetljenjem, senka. Sasvim je sporedan, ovog momenta, talenat Šumanovićev, jer se njegov značaj mogao zaključiti još na ranijim epohama njegovog razvijanja (impresionizam, impresionizam uz sezanstvo i jedna vrsta ekspresionističkog realizma), ono što je mnogo važnije to je: da li je estetika koju je sad prihvatio prava i duboka estetika, da li je ovaj put koji ga vodi u novi realizam, kao što će neumitno i svu evropsku umetnost odvesti, došao sam nužno i neizbežno. Po samim dubokim principima ovih umetničkih pokreta držim da su oni manifestacije velikog i bolnog stila, kao onog koji nam je dala Gotika.
[…]
No pogledajmo dve velike sasvim monumentalne realističke slike Šumanovića: Berbu i Ribare. Posle ove epohe stila i stilskog odabiranja nastaće verovatno doba neorealizma gde će opet biti umetnost najinteresantnijeg pejzaža, kao što je to već i bivalo.

IZVOR: Petrović 2019: Rastko Petrović, „Konstruktivno slikarstvo. Sava Šumanović i estetika suviše stvarnog u novoj umetnosti”, u: Knjiga o Šumanoviću [Kolo 111, knj. 742], Beograd: Srpska književna zadruga, str. 5‒10.