АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Растко Петровић: САВА ШУМАНОВИЋ И ЕСТЕТИКА СУВИШЕ СТВАРНОГ У НОВОЈ УМЕТНОСТИ

Сликар Сава Шумановић уверен је да нити је човек један експеримент, нити је механичко дело каква илустрација осећања и расположења уметниковог; још мање исечак из велике конструкције свемира. Слика је пре свега доживљај, који се збио изван правила по којима живи наш сунчани систем, према томе он је за њ само авантура, јер једном заробљен, најсадржајнији моменат општег покрета у природи употребљен је да оплоди нову реалност: једну од многобројних могућности неког паралелног света са овим. Тако је слика уметникова свет који садржи у себи особени сунчани центар, као што их садржи, масу, овакав наш простор, и у који пресађене наше егзистенције, сасвим, попут Einstein-ове теорије о космосу, осетиле би нову вредност, неизбежно нову вредност простора, времена и личности; и то не би било случајно стање које је могло бити и друкчије, него створено по сталним законима о грађењу нових светова. Хтео бих нарочито да подвучем то правилно и стално мењање свих вредности овог свакидањег живота при њиховом преласку у уметничко дело. Али не треба сматрати да би фабрикација уметничких дела била омогућена са једним знањем ових правила по којима се те поступне метаморфозне вредности извршавају до тренутка потпуне синтезе. Пре свега немогућно је скупити сва искуства и најсавршенијом научном анализом, јер још увек остала би трајна оживљавања прве ћелијице тј. најсадржајнијег момента природе у покрету. И после како би тај научник дошао до организма које би потпуно одговарало значају уметничког дела, ако не би имао лични темперамент уметника, боље рећи, ако не би био уметник.
[…]
Ево да сликар Сава Шумановић напрегнут да експлоатишући резултате цртања и грађења код Ingres-а, боје и композиције код Poussin-a, и применом извесне позитивне научне анализе, испољи што више и што сигурније своју личност. Ја сам често слушао о церебралности таквог пута уметничких остваривања. Каква ужасна заблуда. Постоји дисциплинирање своје снаге, постоји васпитање свога темперамента, постоји шире гледање и уношење нове осећајности које свако велико доба носи собом. Чим после наученог и већ ушаблонизираног начина посматрања у уметности дође неко новије, ово увек изгледа церебралније, прво што је за њ потребан известан напор код уметника да се не би упало у ствари, и затим што је потребан још јачи интелектуалан напор публике да га схвати и прихвати. Милан Дединац добро зна да је уметност велика игра трагичне младежи, па ипак се упустио у њу, јер га је привлачила мудрост стварања и широке линије хоризонта; још смелије, још са већом упорношћу пошао је у њу крепки младић Сава Шумановић. Њему је потребан стил, велики стил, и он се осећа као сарадник грађевинара и архитекте на дизању великих споменика: утолико му је тешко на послу самом у атељеу. Какве чврсте и снажне конструкције избацује из себе, чвршће но стене. Када је лирски и у простору равна решена композиција, настаје на мучном уравнотежавању елемената постављених: за изразом тешке масе долази изражавање лакше масе; за оштрим угловима и правим линијама, облине: за коцком, ваљак; за топлим тоном, хладан; за осветљењем, сенка. Сасвим је споредан, овог момента, таленат Шумановићев, јер се његов значај могао закључити још на ранијим епохама његовог развијања (импресионизам, импресионизам уз сезанство и једна врста експресионистичког реализма), оно што је много важније то је: да ли је естетика коју је сад прихватио права и дубока естетика, да ли је овај пут који га води у нови реализам, као што ће неумитно и сву европску уметност одвести, дошао сам нужно и неизбежно. По самим дубоким принципима ових уметничких покрета држим да су они манифестације великог и болног стила, као оног који нам је дала Готика.
[…]
Но погледајмо две велике сасвим монументалне реалистичке слике Шумановића: Бербу и Рибаре. После ове епохе стила и стилског одабирања настаће вероватно доба неореализма где ће опет бити уметност најинтересантнијег пејзажа, као што је то већ и бивало.

ИЗВОР: Петровић 2019: Растко Петровић, „Конструктивно сликарство. Сава Шумановић и естетика сувише стварног у новој уметности”, у: Књига о Шумановићу [Коло 111, књ. 742], Београд: Српска књижевна задруга, стр. 5‒10.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Beogradjanka
Претходни чланак

Основан је Студио Б

marina-olenjina
Наредни чланак

Рођена је балерина, кореограф и педагог Марина Олењина