АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Растко Петровић: ПЕЈЗАЖИ ПЕТРА ЛУБАРДЕ (1934)

Између прошлогодишње своје изложбе и ове данашње у Павиљону Цвијете Зузорић, Петар Лубарда је провео у свом крају, сликајући планине, шуме и људе око себе. Ако је икада осамљивње могло помоћи уметнику да се боље саживи са уметношћу и да је из основа прожиме својом личношћу, то је помогло овоме младоме уметнику. После ових слика јасне и светле колористике, изложених просле године, дошло је данашњи низ пејзажа инзваредно драматично виђених: дубоке узбудљиве перспективе грдних планинских висија са туробним небима и осенченим клисурама. Лубарда уме да гледа у природу као у најпатетичнију драму; боје се тада повезују дубоком симфоничношћу и линије цртежа постају замршене и тешке. До таквих представа он долази изворно, извлачећи из себе тачно оно што је осетио када се нешто сам пред величином природе; онако како су долазили до њих ренесансни мајстори  у  Тоскани или Шпанији. У позадини тадашњих портрета види се слични пејзажи, на којима су планине и реке повезане риђом измаглицом и зеленом биљном кадифом, под небом тешким од облака натопљених светлошћу.

Кроз такво сликарско надахнуће, кроз поетизирано доживљавање роднога краја, Лубарда је провео модерни сликарски занат. Колористичко  изграђивање слика у смислу великих француских пленериста, од Курбеа до Сезана, испредање сликарских вредности по једном једином колористичком плану, ма колико иза овога било перспективних дубина. Лепота сликања код њега је од онога истог рода од кога је и Милуновићево, на пример, врло оплемењено, испуњено до врха чистом колористичком материјом, пуно као узрело воће.

У пределе, Лубарда је сликао и њихове становнике. Портрети Црногораца пуни су карактера, рађени из „једнога комадаˮ, као одрезана кост, крвава и црвена, сирова и несавршена у својој крепкости.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

ilic
Претходни чланак

Умро је књижевник Драгутин Илић

C
Наредни чланак

Умро је новинар, режисер, писац и надреалиста Љубиша Јоцић