AktuelnostiZanimljivosti

Rastko Petrović: BORBA KROZ OLUJU

Odjednom je čuo dva pucnja i istovremeno kada je pomislio: „Evo ubiše jelena!” neki smešan udar pogodi ga po odeći na prsima. Bio je to jedva osetan udar, kao da ga je neko prstom dotakao u govoru, i smešan, jer je on odjednom posrnuo od njega. Neznano zašto našao se na zemlji i neznano zašto nije želeo da se digne. Video je sasvim blizu šiblje sa listićima još zelenim, zatim po ivicama i između šiblja dalje široku paprat i iznad nje gordu kleku i zatim zelenilo mahovine i dalji vidik, i plavetnilo i dve reke i nebo nad njima. Hteo je da može da podigne glavu i pogleda bolje, ali nije nalazio snage da se na to odluči, i zato je gledao bliže sebi i tako je video jasno kako iz zelenila vlažnog i iz sveže mahovine izniče purpurno crvenilo borovnice i kako blista na suncu. Što je duže gledao u to, sve je više i bliže njegovom pogledu nicala ta biljka koja je postojala veličanstvena tek u jesen, kada više nije bilo ploda na njoj, već samo intenzivna boja purpura. I nekako je znao da to crvenilo polazi sa njegovog svitera i da je u vezi sa toplotom kojom su mu natopljena nedra. Međutim, šta je to značilo nije ga zanimalo, jer i to kao da je znao oduvek i kao da nije imalo logične važnosti, bar ne sada i bar ne ovde.

Bilo je tako divno i zvučno nad njim i svetlo plavetnilo ga je njihalo na nekim nevidljivim rukama. Na ovome ratištu, nadomak njegovih rodnih reka: on je bio tako mlad, tako mlad i skoro se uspavljivao u velikoj, prostranoj, mladalačkoj čežnji. Kako se dogodilo da je tu, da je igrajući se rata sa Petrom, sa Milanom, sa Andrejkom, pretvarajući se po dogovoru da je on ratnik koji je pao tu, i da sada leži i čeka bolnička nosila, i da sve izgleda kao da je pravo ratište? Jer je njihova igra tako strastvena i ozbiljna da je skoro tragična i da skoro oseća krv kako mu se sliva iz nedara.

Ili je to zaista pravo ratište i on je zaista ranjen braneći taj grad koji je hiljadu puta bio osvajan i za koga su hiljadu puta davali Stevani svoje živote? Eno tamo su njihovi odbranebni položaji, i po reci prolaze monitori i preko reka su neprijateljski rovovi. Maleni prozračni oblačak na nebu, što je lelujavi Mesec, u stvari je dim eksplozije granata, a oblaci koji su dalje ostaci su drugih eksplozija. I njegovi su drugovi u sivim, golubijim uniformama, sa ručnim granatama u rukama, uzbuđeni, nestali negde pred njim i on je sasvim sam tu. Nikad ga niko više neće naći: ni drugovi, ni Smeđi Petar, ni Andrejka, ni Bil, ni Marica, ni Toni, ni Mili, u ovom busenju, u ovoj travi, gde njegova crvena kapa i kaput kraj njega izgledaju kao istekla krv.

„Kako je to smešno”, mislio je on, što se on sam toliko zabavlja svim ovim, što je samo igra a što bi mogla biti zbilja, što zaista ne može da se reši da ustane i pođe dalje. Dole u njihovoj kući, u bašti ispod velike stare kruške, sa koje s vremena na vreme pada zrelo voće, sede stari Sloveni riđih kosa i plavih očiju, i devojka sa planine, čija se mokra od kiše odeća puši sušeći se na suncu, i stari Papa-Katić i Džek i toliki drugi čekaju na njega, čekaju da on bude donesen na nosiljci. I kada se on pojavi u bašti, oni mu kažu da sedne tu i čeka dok ga donesu ranjenog ili mrtvog sa ratišta. A on sedne međ njih i lagano, da ih ne bi uvredio, da ih ne bi razočarao, objašnjava im da je on u stvari bio u gori i da je on jelen koga su lovci gonili i ubili, i da je svejedno da li će ga sneti dole ili ne: jer je on uvek bio to i uvek će ostati to u tuđim ili njihovim bregovima. Rekao im da je sad sve svejedno, jer je divno to da je on njihov, da je stari Sloven, da je deran sa obala Dunava, da je mladić koji se bori kroz oluju. Čak i to da je jelen – i to je bila igra. Samo što je to bila poslednja igra, isto tako strasna, otrovna i čarobna kao one prethodne, a da će sad nastati igra pretvaranja u alkale i soli i povratka sadržaju zemlje.

I on se smešio sa ovog brega na svoje drage šume i polja, na svoj rodni grad, na nevidljivu kuću dole gde je jedan živi deo njega očekivao njegov povratak. Oko njega bilo je zelenilo omorike i srebro breze, i kukuta, i balsam, i kleka, i paprat, i zimzelen i sve boje lišaja i mahovine. Njegove ruke su počivale na njihovom sagu, kao da već otvaraju svoje pore nad njima da bi se kao ovo trulo lišće izmešale sa njima i nestale u njima. Toliko su bile umorne njegove oči i tako je san padao na njih da nije video Voltera koji mu se sa jednim drugom približavao, očekujući da nađu paloga jelena…

…A kad su dotrčali Mili meki ljudi da je najpre pripreme na ono što će doneti na kolima kroz koji minut, ona je ne mičući se osluškivala kada će čuti motor kola. Ova su najzad došla i zaustavila se pred kućom i ljudi su nešto uzbuđeno govorili. Ona je izišla na vrata. To nisu bila kola kakva je ona očekivala, već kamion, i Volter je pokušavao da skine tovar sa njega. Međutim, prvo što je videla bio je mrtav jelen sa divnim vitim rogovima, sa vlažnim očima i tamnim nozdrvama.

 

Kraj romana Dan šesti

 

Rastko Petrović

 

Izvor: Petrović 2017: Rastko Petrović, Dan šesti, Beograd: Krfsko društvo grčko-srpsog prijateljstva, str. 605–608.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

segedinac
Prethodni članak

Ubijen je ustanik Pera Jovanović Segedinac

pokrajac_branislav-546x350
Naredni članak

Umro je rukometaš Branislav Pokrajac