АктуелностиЗанимљивости

Растко Петровић: БОРБА КРОЗ ОЛУЈУ

Одједном је чуо два пуцња и истовремено када је помислио: „Ево убише јелена!” неки смешан удар погоди га по одећи на прсима. Био је то једва осетан удар, као да га је неко прстом дотакао у говору, и смешан, јер је он одједном посрнуо од њега. Незнано зашто нашао се на земљи и незнано зашто није желео да се дигне. Видео је сасвим близу шибље са листићима још зеленим, затим по ивицама и између шибља даље широку папрат и изнад ње горду клеку и затим зеленило маховине и даљи видик, и плаветнило и две реке и небо над њима. Хтео је да може да подигне главу и погледа боље, али није налазио снаге да се на то одлучи, и зато је гледао ближе себи и тако је видео јасно како из зеленила влажног и из свеже маховине изниче пурпурно црвенило боровнице и како блиста на сунцу. Што је дуже гледао у то, све је више и ближе његовом погледу ницала та биљка која је постојала величанствена тек у јесен, када више није било плода на њој, већ само интензивна боја пурпура. И некако је знао да то црвенило полази са његовог свитера и да је у вези са топлотом којом су му натопљена недра. Међутим, шта је то значило није га занимало, јер и то као да је знао одувек и као да није имало логичне важности, бар не сада и бар не овде.

Било је тако дивно и звучно над њим и светло плаветнило га је њихало на неким невидљивим рукама. На овоме ратишту, надомак његових родних река: он је био тако млад, тако млад и скоро се успављивао у великој, пространој, младалачкој чежњи. Како се догодило да је ту, да је играјући се рата са Петром, са Миланом, са Андрејком, претварајући се по договору да је он ратник који је пао ту, и да сада лежи и чека болничка носила, и да све изгледа као да је право ратиште? Јер је њихова игра тако страствена и озбиљна да је скоро трагична и да скоро осећа крв како му се слива из недара.

Или је то заиста право ратиште и он је заиста рањен бранећи тај град који је хиљаду пута био освајан и за кога су хиљаду пута давали Стевани своје животе? Ено тамо су њихови одбранебни положаји, и по реци пролазе монитори и преко река су непријатељски ровови. Малени прозрачни облачак на небу, што је лелујави Месец, у ствари је дим експлозије граната, а облаци који су даље остаци су других експлозија. И његови су другови у сивим, голубијим униформама, са ручним гранатама у рукама, узбуђени, нестали негде пред њим и он је сасвим сам ту. Никад га нико више неће наћи: ни другови, ни Смеђи Петар, ни Андрејка, ни Бил, ни Марица, ни Тони, ни Мили, у овом бусењу, у овој трави, где његова црвена капа и капут крај њега изгледају као истекла крв.

„Како је то смешно”, мислио је он, што се он сам толико забавља свим овим, што је само игра а што би могла бити збиља, што заиста не може да се реши да устане и пође даље. Доле у њиховој кући, у башти испод велике старе крушке, са које с времена на време пада зрело воће, седе стари Словени риђих коса и плавих очију, и девојка са планине, чија се мокра од кише одећа пуши сушећи се на сунцу, и стари Папа-Катић и Џек и толики други чекају на њега, чекају да он буде донесен на носиљци. И када се он појави у башти, они му кажу да седне ту и чека док га донесу рањеног или мртвог са ратишта. А он седне међ њих и лагано, да их не би увредио, да их не би разочарао, објашњава им да је он у ствари био у гори и да је он јелен кога су ловци гонили и убили, и да је свеједно да ли ће га снети доле или не: јер је он увек био то и увек ће остати то у туђим или њиховим бреговима. Рекао им да је сад све свеједно, јер је дивно то да је он њихов, да је стари Словен, да је деран са обала Дунава, да је младић који се бори кроз олују. Чак и то да је јелен – и то је била игра. Само што је то била последња игра, исто тако страсна, отровна и чаробна као оне претходне, а да ће сад настати игра претварања у алкале и соли и повратка садржају земље.

И он се смешио са овог брега на своје драге шуме и поља, на свој родни град, на невидљиву кућу доле где је један живи део њега очекивао његов повратак. Око њега било је зеленило оморике и сребро брезе, и кукута, и балсам, и клека, и папрат, и зимзелен и све боје лишаја и маховине. Његове руке су почивале на њиховом сагу, као да већ отварају своје поре над њима да би се као ово труло лишће измешале са њима и нестале у њима. Толико су биле уморне његове очи и тако је сан падао на њих да није видео Волтера који му се са једним другом приближавао, очекујући да нађу палога јелена…

…А кад су дотрчали Мили меки људи да је најпре припреме на оно што ће донети на колима кроз који минут, она је не мичући се ослушкивала када ће чути мотор кола. Ова су најзад дошла и зауставила се пред кућом и људи су нешто узбуђено говорили. Она је изишла на врата. То нису била кола каква је она очекивала, већ камион, и Волтер је покушавао да скине товар са њега. Међутим, прво што је видела био је мртав јелен са дивним витим роговима, са влажним очима и тамним ноздрвама.

 

Крај романа Дан шести

 

Растко Петровић

 

Извор: Петровић 2017: Растко Петровић, Дан шести, Београд: Крфско друштво грчко-српсог пријатељства, стр. 605–608.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

segedinac
Претходни чланак

Убијен је устаник Пера Јовановић Сегединац

pokrajac_branislav-546x350
Наредни чланак

Умро је рукометаш Бранислав Покрајац