Огласила се правда у Растковом војводству и многи хтедоше из његових уста да је приме. Тако пред кнеза Растка, у оногошком двору, ступише велможе, отац и син.

‒ Реци, велможо!

‒ Ваша светлости, син ме не слуша и не поштује ‒ вели отац, потиштено и постиђено.

‒ Је ли то тачно? ‒ обрати се принц Растко млађем велможи.

‒ Ја њега поштујем, али он не прима моје савете и неће да ми уступи старешинство над властелинством! ‒ Син није био потиштен ни постиђен, него надмен.

‒ То је ваша кућна ствар.

‒ То сам и ја мислио ‒ оца властелина није напуштао стид, већ се и повећавао. ‒ Срамота је да се брукамо. Отац сам му, јединац ми је…

‒ Свеједно за брукање ‒ син властелинов и даље је био бестидан. ‒ Свеједно отац и син јединац! Није питање што ће мени оставити, већ кад! Ваша светлости, Ви сте и млади кнез и млади војвода, Ви то можете променити. Пресуђујете за млађе!

‒ Опростите му, Ваша светлости. Помутила му се памет за владањем ‒ тражио је оправдање отац у своме стиду.

‒ Ваша светлости, ми млађи морамо се ових старијих ослобађати! Не каже се залуд да за старим не ваља ни узбрдо ићи.

‒ Прекрсти се! ‒ заповедио је принц Растко.

‒ Шта имам да се крстим?… Крштен сам!

‒ Прекрсти се! ‒ понови. ‒ Да видим и да чујем!

‒ Во имја Оца и Сина…

‒ Стани! Кога си прво поменуо?

‒ Оца! ‒ надмени син је био затечен.

‒ Где си прво метнуо прсте?

‒ На чело.

‒ Шта је на челу или под челом?

‒ Памет.

‒ Шта је онда код оца у молитви?

‒ Памет, ваљда.

‒ Без: ваљда. Памет!

‒ Добро, памет! ‒ још син, изгледа, није схватио.

‒ Где си метнуо прсте кад си поменуо сина?

‒ На трбух!

‒ Има ли ту памети?

‒ Нема, али… ‒ надмени син властелин је почео да схвата.

‒ Ко је такав распоред у молитви направио?

‒ Шта знам, ваљда Бог…

‒ Видиш, силом против Господа Бога нашега не можемо. Устајући против оца, устајемо против Господње молитве. Он је изнад свега ставио оца и само по Божјој вољи може се тај ред променити. Свети апостоли су рекли, а јеванђелиста Лука записао: „Није ваше знати времена и лета које отац задржа у својој власти.” Божјом вољом отац предаје властелинство сину. Кад дође Божја воља, и код вас ће бити тако. Будеш ли поштовао и слушао оца, стећи ће ти се што Јеванђеље каже: „Чашу коју ми даје отац, зар да је не пијем?”

ИЗВОР: Србија у анегдотама, „Политика, новине и магазини” ‒ www.politika.rs ‒ www.nacionalnarevija.com, Београд, 2009, стр. 4‒7.