Devojačka soba

Ambijenti prohujalog doba 

Radul-begov konak se u pisanim izvorima prvi put pominje u zapisu iz 1784. godine koji je ostavio zastavnik Pokorni, uhoda austrijskog cara Josifa II.  Po predanju, pripadao je jednom  turskom begu čije ime nije zabeleženo. Po oslobođenju Timočke krajine 1833. godine, postaje vlasništvo bogatog zaječarskog trgovca Radula Gligorijevića, po kome je dobio ime.

Na istorijsku i arhitektonsku vrednost konaka pažnju je skrenuo profesor Vujadinović iz Beograda. Njegovo mišljenje je uvaženo i lepa „čardaklija” je 1950. godine dobila status kulturnog dobra, a njena rekonstrukcija je završena 1976. godine.

Danas je na spratu smeštena stalna postavka enterijera „Stari Zaječar“. Jedna za drugom nižu se prostorije sa zanimljivim nazivima i različitim sadržajima: salon Hadži – Pavlovića, stilska trpezarija, „devojačka“, „turska“ kao i „arapska“ soba u kojoj je izložen veoma vredan nameštaj u duborezu sa inkrustranim sedefom. On je pripadao  veterinaru Stanimiru Nešiću (1878 – 1944), velikom akcionaru i potpredsedniku Upravnog odbora pivare Zaječarskog Industrijskog Udrženja. Salonski nameštaj izložen u konaku predstavlja jednu posebnu priču – dobijen je kao dar od ugledne porodici Hadži – Pavlović iz Sokobanje.

U prizemlju konaka nalazi se galerija u kojoj se, pored likovnih izložbi, odvijaju raznovrsni promotivni programi.¹