Девојачка соба

Амбијенти прохујалог доба 

Радул-бегов конак се у писаним изворима први пут помиње у запису из 1784. године који је оставио заставник Покорни, ухода аустријског цара Јосифа II.  По предању, припадао је једном  турском бегу чије име није забележено. По ослобођењу Тимочке крајине 1833. године, постаје власништво богатог зајечарског трговца Радула Глигоријевића, по коме је добио име.

На историјску и архитектонску вредност конака пажњу је скренуо професор Вујадиновић из Београда. Његово мишљење је уважено и лепа „чардаклија” је 1950. године добила статус културног добра, а њена реконструкција је завршена 1976. године.

Данас је на спрату смештена стална поставка ентеријера „Стари Зајечар“. Једна за другом нижу се просторије са занимљивим називима и различитим садржајима: салон Хаџи – Павловића, стилска трпезарија, „девојачка“, „турска“ као и „арапска“ соба у којој је изложен веома вредан намештај у дуборезу са инкрустраним седефом. Он је припадао  ветеринару Станимиру Нешићу (1878 – 1944), великом акционару и потпредседнику Управног одбора пиваре Зајечарског Индустријског Удржења. Салонски намештај изложен у конаку представља једну посебну причу – добијен је као дар од угледне породици Хаџи – Павловић из Сокобање.

У приземљу конака налази се галерија у којој се, поред ликовних изложби, одвијају разноврсни промотивни програми.¹