АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

РАДА – ПРВА СРПСКА ПЕСНИКИЊА ПОСЛЕ ЈЕФИМИЈЕ

Источна Србија је својој матици припојена тек 1833. године, у време прве владавине кнеза Милоша. А од тада, готово два века, овај део земље је и даље на свим маргинама. Ту чињеницу није много променило ни отварање Борског рудника. Источна Србија је данас крај из кога живот отиче, крај у коме нестају насеља, а с њима и многи људски трагови.

Чињеница је да је и Вук Караџић заобишао овај део земље – нешто од тога, што се временом очувало, записали су Вукови следбеници: Љубиша Рајковић, Светислав Првановић, Маринко Станојевић… Овај потоњи је чак из манастира Суводол, о коме ће бити помена, узео Маринков еванђелистар на пергаменту, из 14. века, и Октоих из 1692, и предао их у Београду Александру Белићу.

Трагови усменог народног стваралаштва данас се могу пронаћи у широј јавности ипак мало знаним делима напред поменутих аутора… То јесу прави бисери али, као што увек бива, до бисера се долази тежим а често и случајним путем. Такав је и случај песникиње сељанке Раде Веселинове, мало познате у српској јавности.

Крајем априла 1833. године, када се народ овог краја листом дигао на буну, престала је вишевековна турска власт. Кнез Милош је 6. маја јавио у Цариград да Србија „више нема 12 већ 18 нахија”, што су Турци и званично признали 24. маја. Истог дана, у Гургусовцу, као седишту нахије, успостављена је привремена српска власт под јурисдикцијом војводе Милосава Здравковића Ресавца и кнежевог повереника Милете Радојковића: за капетана нахије именован је мањиначки кнез Радосав Јовановић, а за судије постављени су Станоје Ивановић из Дебелице и Живко Николић из Горње Каменице.

Тачно месец дана касније, 6. јуна, Милош је дошао у овај крај. У Новом Хану (раније Јени Хану, потом Краљевом Селу па Андрејевцу а данас Минићеву), испечено је на десетине ситне и крупне стоке, а у незапамћеном народном весељу – вино се пило из чаброва.

У селу Селачка, близу познатог тимочког манастира Суводол, пет километара северније од Новог Хана, живела је сељанка Рада Веселинова. Није познато њено животно доба, мада Витошевић сугерише „млада девојка”, али је неспорна њена писменост и стваралачко искуство. Такође, није спорна ни њена национална припадност. Уз границу има села са становништвом бугарског порекла, али се они декларишу као Срби, а њено презиме Веселинова је уобичајено, име по оцу, јер је тек касније уведено правило да се презимена завршавају са „ић”. Чак је могуће да је оно Веселинова било по супругу јер је и данас често у народном говору, уместо презимена наводе име мужа уз припадност жени (Миле Светланин) или жене (Вера Драгољубова).

Писменост је Рада, готово се са сигурношћу може тврдити, стекла у блиском манастиру Суводол, једном од најстаријих српских манастира, чије се време градње доводи у доба освајања Византије, 1004. или 1008. године, а код манастира постоји надгробни споменик из 1255. године – мада има и тврдњи да се постанак манастира везује за време Лазара Хребељановића. Манастир је у више наврата рушен и поново грађен: у новије време за Српско-турског рата 1876–1878. и Српско-бугарског рата 1885. године. Коначно, стара манастирска црква је срушена 1865. и на њеном месту подигнута нова. Занимљиво је да су кулуком окупљени мештани Селачке одбијали да почну рушење старе цркве из страха од Божје одмазде, чак и под претњама власти, те је на крају сам кмет морао да се попне уз мердевине на кров и скине прву ћерамиду, а тек потом су на посао прионули остали.

Долазак Милоша је Рада опевала у данас мало познатој песми, а песма је објављена још далеке 1834. године у Забавнику Димитрија Давидовића, штампаном у Књажевско-србској печатњи у Крагујевцу. Штампана је заједно са две песме писане истим поводом, Милош Божидарче, свог народа Владче Симе Милутиновића Сарајлије, потписану псеудонимом Чубро Чујковић, и Ој Милоше! Србска дико, обрано и срдце Глише Павићевића.

И док су песме славног двојца у најбољем (најгорем!) удворичком маниру и тону, Радина песма има једну сасвим другачију епску конотацију и у многим елементима стоји у равни с ранијим достигнућима знаних српских епских гуслара. Није познато да ли је Рада била упозната с традицијом Вишњића, Подруговића и других, али њено дело умногоме подсећа на њихова певања и, за разлику од дела Сарајлије и Павићевића у Забавнику, писана је у класичном десетерцу. Ево њене песме у целини:

Књигу пише Вујо буљубаша

Па ју праћа Милошу јунаку

Да му збере три иљаде војске

Да заварди Тимочку Паланку

Да искара Турци Видинлије

Што је ркал Вујо буљубаша

Све створије Милош добар јунак

Сабрал му је пет иљаде војске

Завардил је Тимочку Крајину

И искарал Турци Видинлије

Ласно Милош те граде узима

Ни се бије нити пушка пуче

Лако иде војска Милошева

Лако иде далеко се чује

Чули су га Турци Видинлије

Па се од глас они поплашили

Сви си Турци из град излегоше

Све се поље Видинско поцрни

Да гледају Милошеву војску

Најнапред је Милош добри јунак

По њега су коњи деветаци

По њег иду на одбир јунаци

Коњ до коња јунак до јунака

Барјаци им кано и облаци

А миздраци кано танка гора

Танке пушке шарене арбије

Ситне књиге цареве беседе

Што се Милош с цара додумује

Па говори Милош добри јунак

Лако лако моја тешка војска

Лако лако и Видин ћу узет

Искараћу Турци Видинлије

Пројурићу ата кроз Видина

Пободћу си царев барјак у Видина

 Оно што одликује песму раде Веселинове – то је тимочки дијалект на коме је исписана и објављена, па се и по томе она издваја од епске српске традиције из прве половине 19. века, епике која пева о стицању толико жељене слободе. Но, поред израза у овој песми заварди (сачува, одбрани), искара (истера), додумује (размењује поруке), сасвим је вероватно да је у неким случајевима пре објављивања интервенисала уредничка рука Димитрија Давидовића. У Забавнику стоји: на одбор јунаци, а свакако да мора на одбир јунаци јер се ради о избору (одбиру а не одбору) јунака; исто тако у Радином крају се не каже искараћу и пројурићу већ ћу искарам и ћу пројурим. Коначно, у својој песми Рада сасвим одређено говори о Милошевој тактици (Нит се бије, нити пушка пуче), умешно примењујући и песничке фигуре (Све се поље видинско поцрни; Барјаци им кано и облаци а миздраци кано танка гора), показујући да занатски влада стихом. Рада Веселинова, можда и није неумесно тврдити, јесте и прва српска песникиња после Јефимије. Еустахија Арсић, Јулијана Радивојевић и, потом, Милица Стојадиновић Српкиња јесу потоњи гласови. Њено име у српској кутури се не помиње – делом због мало трага, због наше површности, делом и због уметничке вредности – готово су у исто време, поређења ради, у Енглеској стасавале Емили, Ен и Шарлота Бронте. Али, према грму и лав. Сем ове песме, од Раде Веселинове, народне песникиње сељанке – нема других трагова. А сигурно их је било јер, још једном, ова песма увелико казује о постојаном ауторском искуству. Турци су, последњи пут одлазећи из овог краја, све предали пламену, па можда и њено писање; тим примером пошле су и наше комшије Бугари две године доцније. Оно што је избегло пламену, није и забораву. Јер нам се, ваљда, чини да увек живимо у временима која нису за памћење.

Радиша Драгићевић

 Извор: часопис Историја, бр. 17, Ecoprint d.o.o., Београд, 2011, стр. 40–41.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

манојловић
Претходни чланак

Умро је ватерполиста, тренер и селектор наше земље Ненад Манојловић

Подлога - Copy - Copy - Copy - Copy - Copy (2)
Наредни чланак

МИСАО ДАНА