Прво позориште у Београду почело је са радом почетком лета 1841. године у згради Ђумрукане (тур.реч-царинарница) у Карађорђевој улици (вероватно на броју 13)[1]у српском делу вароши познатом као Савамала. Ђумрукана је била први привредно-административни објекат у Београду подигнут по налогу кнеза Милоша као царинарница где је био смештен и аустријски конзулат. За то време репрезентативно и велико здање у духу западноевропске архитектуре привлачило је пажњу са река. Данас овај објекат не постоји. Београд је у то време вапио за културно-забавним животом. Осећала се потреба за оснивањем првог београдског позоришта у којем ће се, у светлу свакодневних политичких и друштвених догађаја, на првом месту величати српска историја и српски јунаци.

1. Изглед Царинарнице из Карађорђеве улице, 19.век
извор: Ж.Поповић, Српска позоришта, Београд 2003.

Позориште на Ђумруку, иако је трајало свега годину дана од 1841. до 1842, поставило је темеље српског глумишта новијег доба. Основали су га Атанасије Николић и Јован Стерија Поповић, професори крагујевачког, а потом београдског Лицеја. Иако различитих професија ова два српска великана гајила су исту жељу, пасију и визију  према глумишту, за Србе у то време авангарда и западноевропска ствар. Николић, инжењер и први ректор Лицеја у Крагујевцу, свестран и широких погледа, предавао је филозофију, историју, математику. Стерија је дипломирао правне науке, и већ за живота постао познат као писац драмских дела и приређивач првих позоришних представа у Београду.

Атанасије Николић основао је прво дилетантску позоришну дружину у Новом Саду коју су чинила деца из основних школа и гимназија. У тим представама глумио је чак и сам Атанасије. Потом је за време свог боравка у Крагујевцу основао другу глумачку дружину али за  разлику од чувеног дворског позоришта Јоакима Вујића[2] ово је било народско. Убрзо се његовој идеји придружио и Јован Стерија Поповић тада већ познат као списатељ жалосних и веселих позоришта (дела): Светислава и Милене (1827), Милоша Обилића (1828), Находа Симеона (1836) и својих најбољих дела Лажа и Паралажа (1830), Тврдица (1837-1838), Покондирена тиква (1838) и Зла жена (1838). Ове комаде приређивале су још 1825. војвођанске позоришне дружине.

Кад се следујуће године (1841), пише Ј.С.Поповић, у својој аутобиографији, Лицеум премести у Београд, и трудом А.Николића театар заведе, Поповић нађе мило поље за своју дјелатност. Не само што је дјела за представљање сочињавао  него се трудио и позориштнике обучавати. О истој ствари говори и Атанасије Николић у својој аутобиографији: Ја скупим дилетанте од младих чиновника и нађем женскиње, и све обучим; на Ђумруку доле уступи ми се једна магаза, у којој направим позорницу, и ту се отпочну представе давати… (цитирано према: С.Новаковић, Јован Стерија Поповић, Глас Српске академије наука 84, 58. видети у: В.Купрешанин, Репертоар прве позоришне сезоне у Београду, ГМБГ II, Београд 1955.)

Београдско позориште на Ђумруку отворено је Стеријиним Смрт Стефана Дечанског,  четвртог децембра 1841. године. Ово је било ново позориште са друштвеном мисијом, да поред забаве одржава у памети дела наших предака и судбину њихову… да понавља на даскама народни живот ради поуке и утврђивања у патриотству (Ђ.Малетић, Грађа за историју српског народног позоришта у Београду, Београд 1884). Стерија је својим делима говорио о националном поносу, владарима и херојима али и универзалним темама, о врлинама и манама људске природе па је тако позориште имало и морализаторску улогу и васпитни утицај на савремено друштво.

Међутим, у малој српској средини, и под туђинском влашћу требало је одржати дух и интересовање друштва, односно гледалаца, требало је одржавати позориште добрим репертоаром, а тај посао није био лак. Пронаћи добре списатеље позоришних дела и добре преводиоце страних комада и прилагодити их тадашњој српској јавности, није било нимало једноставно. Па је у Србским новинама изашао оглас (15.12.1841.) са објавом конкурса за глумце али исто тако и драмске писце: Управитељство овдашњег театра даје сваком сочинитељу по народној историји , по народном карактеру и обичајима устројеном оригиналном за претстављање делу по важности и величини истога од 6 до 15 дуката цес. (Новине србске, 17.1.1842.)

У првој позоришној сезони 1841-1842. године у магацину на Ђумруку одржане су 53 представе, од тога је домаћих било двадесет, а од којих су тринаест дела Јована Стерије Поповића. Представе патриотског катактера гледане су више пута уз бројне поклике из публике, чуло би се ура, а песме из представа касније би се певале на улицама. Такав репертоар будио је родољубива осећања што није било право тадашњем београдском паши који је знао за рад Театра, смештеног испод самих тврђавских бедема и турских топова. Убрзо су представе где су Турци помешани забрањене, јер су биле дубоко национално-политичке. Поред тема из националне историје, играла су се и страна драмска дела, која је углавном  преводио и приређивао Ј.С. Поповић, на првом месту била су то дела Немца Августа фон Коцебуа који је владао еврпским позорницама. У позоришту на Ђумруку није било неког система, ни уметничког принципа при састављању репертоара. Најважније је било имати свако вече позорје како би се у позоришту сачувала публика.

Међутим, већ 1842. године дошло је до буна и преврата у Србији, што је један од главних разлога за затварање позоришта на Ђумруку који је, иако на нестабилним ногама, успео да постави темеље Народног позоришта у Београду које је 1868. године коначно основано.

Реч позориште потиче од општесловенске речи позор – позрети-видети, гледати

Реч глума има општесловенски корен ghlou-које значи смех, шала, игра.

Наговештај позоришног живота код Срба налазимо у 13. и 14. веку у црквеним књигама-преводима са грчког у којима се налазе бројни позоришни термини, забране играња, називи учесника у забављачким играма и сл. У то време став Цркве према глумцима и оваквом виду забаве, и учесницима и гледаоцима био је стриктан и веома негативан. Према изворима закључујемо да су глумци били прогањани од стране Цркве, јер су наводно исмевали свештенство  и црквене ритуале одвајајући вернике од црквених програма. Међутим разлози су били следећи: грчки назив за глумца био је хипокрита – дволичан јер глумац има два лица своје и туђе; проклетство – јер су били одувек прогањани, спаљивани, мучени што се преносило и касније на њихове потомке; смех – у средњем веку био је велика јерес. Било је то мистично доба које је тражило аскезу, озбиљност и посвећеност духовном животу.

Код Срба у средњем веку не налазимо театарске текстове јер је код нас писменост била привилегија  црквених лица.

У српким земљама под турском влашћу биле су самоникле народне игре изразитог драмског садржаја спонтано насталог, а временом су добијале и монолошки и дијалошки карактер.

Извор: Ж.Поповић, Српска позоришта, Београд 2003

В. Купрешанин, Репертоар прве позоришне сезоне у Београду, ГМГБ II, Београд 1955.

[1]. Ђумркукана је погођена у бомбардовању Београда 1944. године, а при рашчишћавању града 1945.је срушена.

[2]. Јоаким Вујић  – отац српског позоришта. Први је организовао српска позоришта, писао драме и посрбљавао страна дела.