Да се не заборавиЗанимљивости

ПРВЕ МАСОНСКЕ ЛОЖЕ У СРБИЈИ И ПОЗНАТИ СРБИ КОЈИ СУ БИЛИ ЧЛАНОВИ ЛОЖА

Слободно зидарство, масонство, масонерија – једна je од најстаријих братских организација на свету, чија је прва Велика ложа настала у XVIII веку у Енглеској. У свету сада има преко 200 Великих ложа и Великих оријената, од којих је 100 само у Северној Америци. У тим организацијама тренутно има између 3 и 4 милиона слободних зидара, у зависности да ли се гледа број само такозваних „признатихˮ масона или се рачунају све организације које се издају као масонске. Иако је прва званична организација настала 1717. године и од тада је историја масонерије углавном званично забележена, направити потпуну слику о самом почетку масонерије није могуће, јер нема довољно докумената. Оно што се поуздано зна је да је прва слободнозидарска ложа – Killwinning – настала 1598. године у Шкотској. Прва Велика ложа у континенталној Европи је Велика ложа Француске, настала 1728. године. Масонерија је у Сједињеним Америчким Државама добила прву Велику ложу 1731. године у Пенсилванији. Данас, скоро свака демократска држава на свету има најмање једну Велику масонску ложу. Познати лекари масони светског ранга били су Џенер, Флеминг, Гиљотин итд. Већ у време владавине Јосифа II Хабсбуршког, 1785. основана је прва Ложа на тлу данашње Србије у Петроварадину, под именом Probitas. Знаменити чланови Ложе Vigilantia у Осијеку у то време били су епископ Јосиф Јовановић Шакабента и касније митрополит Стефан Стратимировић. У другом, јужном делу данашње Србије, за време владавине турског султана Селима III, у Београду је од 1790. деловала турско-српска Ложа. О њеном имену и раду има мало података, али се зна да су њени еминентни чланови били митрополит београдски Методије, Петар Ичко, кнез Алекса Ненадовић, Јанко Катић.

Током устанка и борбе за национално ослобођење, од 1804. до 1813. године, значајну улогу одиграли су масони Петар Ичко и Јанко Kатић, а у првој српској влади први министар просвете био је Доситеј Обрадовић, такође масон и српски просветитељ. Ложа под именом Али Коч у Београду основана је 1842. године и имала je 204 члана. Након ослобођења Србије од турске власти, а током ослободилачких ратова, у Србији је било пуно добровољаца из Италије који су помогли оснивање ложе Светлост Балкана – Гарибалди под заштитом Великог оријента Италије. На северу Србије већ раније су основане следеће ложе (под заштитом Велике ложе Угарске): у Вршцу Egalitas, у Новом Caду Libertas (под заштитом Великог оријента Угарске), у Великом Бечкереку Тhales и у Сомбору слободнозидарски венчић Philantropia. Србија је 1882. проглашена краљевином и у њој су основане нове ложе: Србска задруга и Слога, рад и постојанство у Београду (под заштитом Великог оријента Италије), Stella orientalis, 1890. у Земуну и Немања 1892. у Нишу (под заштитом Симболичке велике ложе Угарске). Тада долази до видљивог успона слободног зидарства у Краљевини Србији.

Сретен Стојковић 1893. године објављује књигу Слободно зидарство – његов циљ и принципи, његова садашњост и прошлост. Најистакнутије личности из области образовања, науке, уметности, политике, племства, али и свештенства, били су чланови ових ложа. У напретку Србије и њеном развоју одиграли су значајну улогу. Један од најзначајнијих доприноса који су дали масони у Србији био је Сретењски устав Краљевине Србије, један од првих и најлибералнијих устава тог времена у свету из 1835. На његовој насловној страници истакнути су јасни масонски симболи. У Вршцу је 1905. основана је ложа Аurora. Касније су формиране ложе у Београду: 1909. Уједињење (под заштитом ВО Италије) и 1910. Шумадија (под заштитом ВЛ Хамбурга), а 1911. ложe – Стварање – Аlkotas у Суботици. Исте године основан је слободнозидарски венчић Élet (Живот) у Белој Цркви и Világ (Свет) у Великом Бечкереку. Рад слободнозидарских венчића Örtűz (Стражарска ватра) у Бачкој Паланци и Redülentelűl (Непоколебљиво) у Новом Саду почео је 1913. године. Стицајем историјских околности, Краљевина Србија није имала Велику масонску ложу све до 1919. године. Иако неубичајено, њеном настанку 1919. претходило је формирање и развој Старог и прихваћеног Шкотског реда, 22. априла 1909. године. Тек 1919. године по уједињењу неколико словенских народа у заједничку државу, Краљевину СХС, дошло је до оснивања Велике ложе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Југославија, коју је сачињавало шест ложа: Слога, рад и постојанство, Побратим и Шумадија из Београда и Максимилијан Врховац, Иван Гроф Драшковић и Будност из Хрватске. Тиме је ова Велика ложа постала једина и највиша масонска власт у Краљевини. Те исте године формиран је и Врховни савет Старог и прихваћеног Шкотског Реда Краљевине СХС. У Новом Саду 1924. године оснива се слободнозидарски вечнић Стратимитовић, који 1926. прераста у ложу.

У Суботици, 1928. оснива се ложа Stella polaris. Петровград 1930. добија слободнозидарски венчић Lux, који исте године прераста у ложу Војводина. У Панчеву 1937. оснива се ложа Банат. Краљевина СХС 1929. г. добија име Југославија, што условљава и промене у имену ВЛ и ВС ШР. Први велики мајстор ВЛ Југославија и врховни командер ВС био је Ђорђе Вајферт, индустријалац, касније гувернер националне банке.

Ђорђе Вајферт први српски мајстор 33. степена

Ђорђе Вајферт, први српски мајстор 33. степена

У периоду интензивног напредовања и развоја до 1940. године, велики мајстори ВЛ Југославија били су (после Ђорђа Вајферта): до 1933. Душан Миличевић, од 1933. до 1940. Андреја Динић, тачније до успављивања ВЛ са почетком Другог светског рата. Ово је уједно, један од најповољнијих периода у развоју масонерије у Србији.

Краљ Александар Карађорђевић је према неким подацима био слободни зидар у Француској. Многи председници влада, министри, чланови академије наука, научници, уметници, музичари, сликари и писци били су чланови масонских ложа из тог времена. Под заштитом ВЛ Југославија радило је 30 ложа. У Београду је од 11. до 16. септембра 1926. одржан велики Масонски конгрес на коме је учествовало 56 представника из 20 масонских обедијенција из Европе и Америке. Због све неповољнијег развоја ситуације у Европи, ВЛ Југославија је првог августа 1940. самоуспавана.

Новосадски лекари слободни зидари

Карољ Гросингер – апотекар

Према подацима Хевра Кадише у Новом Саду, из 1868. године, апотекар Карољ Гросингер био је благајник. Био је такође и члан управног одбора. То презиме се интезивно појављивало у записницима од 1868. до 1882. године. Након те године ово презиме се више не појављује. У то време породица Гросингер имала је чувену Апотеку Св. Тројице у самој католичкој порти. На седници масонске ложе Libertas у Новом Саду 14. 3. 1875. године за старешину Ложе изабран је Карољ Гросингер, апотекар.

Апотека Гросингерових

Апотека Гросингерових

Др Јован Ненадовић, лекар дерматовенеролог, рођен је 31. 3. 1875. године у Ади. После основне школе коју је завршио у Ади, матурирао је 1893. у Новом Саду, у Српској православној великој гимназији. Медицину је завршио 1900. године у Грацу, а специјализацију из дерматовенерологије завршио је у Бечу. Одмах након доласка у Нови Сад покренуо је рад венеричног одељења са 100 кревета. Водио је Државну амбуланту за бесплатно болничко лечење, а као управник болницу. Приватну праксу вршио је у својој ординацији. Својом елоквентношћу, начином одевања, поступком са пацијентима свих друштвених слојева стекао је статус једног од најугледнијих Новосађана. Између два светска рата био је потпредседник Црвеног крста. Целу годину је посветио збрињавању људи који су настрадали у великој поплави 1926. године. Приликом стварања Лекарске коморе Дунавске банавоне изабран је за првог председника. За време његовог мандата изграђен је Дом Лекарске коморе.

У ложи се води као један од првих чланова, мада прецизних података о приступу нема. Умро је 6. 12. 1952. године у Новом Саду.

Др Ненадовић

Др Ненадовић

Др Јован Поповић, лекар социјалне медицине, рођен је у старој свештеничкој породици у Бачком Градишту 20. септембра 1881. године. Матурирао је 1900. у Новом Саду а студије медицине завршио је 1906. године у Будимпешти. Радио је као сеоски лекар до Првог светског рата. Борио се у Србији као добровољац и прошао албанску голготу. У рату је био лекар у Дринској дивизији првог позива. У Нови Сад долази 1922. године. У почетку је радио као срески лекар да би потом постао шеф Одељења за социјалну медицину, а касније заменик директора. Волео је децу и посебну бригу и пажњу посвећивао је њима. Његовом заслугом установљени су: Завод за заштиту матере и деце, Саветовалиште за одојчад и малу децу, Дечији диспанзер, Млечна кухиња, Школска поликлиника итд. Осим медицинских, бринуо се о квалитету многих других ствари: уређења јавних тоалета, бушењу јавних бунара, поправки тротоара, јавних изложби и пригодних садржаја са здравственом тематиком. Увео је у праксу ,,путујуће лекарске торбеˮ. У њима је ношен санитарни материјал и прибор за негу мале деце и одојчади. Током окупације је отпуштен без права рада у приватној пракси. Основао је и био први управник Шарварске болнице. где су се лечила деца из тамошњег логора.

После рата организовао је Средњу медицинску школу а од 1949. био је шеф Епидемиолошког одсека. Људи тог доба су га описивали као скромног човека, великог срца и малих прохтева. Није очекивао никакву награду за свој рад осим бољег живота својих суграђана. У Ложу Митрополит Стратимировић предложен је 1926, унапређен 1928, а уздигнут 1929. године. Преминуо је у Београду 6. јануара 1972. године.

Др Поповић

Др Поповић

Др Александар Шосбергер, jош један великан и представник новосадске медицине, рођен је 13. септембра 1873. у Новом Саду. Отац му је био др Гершон Шосбергер, лекар, а мајка Ана Оросзи. Александар је Јеврејску основну школу и гимназију завршио у Новом Саду а Медицински факултет у Будимпешти. После дипломирања а пре повратка у Нови Сад, провео је неколико година радећи уз чувене лекаре: Хохенега, Шаута, Вертхајма и Најмана. Брзо се прочуо у Новом Саду као врстан лекар те је поред приватне праксе био лекар социјалног осигурања, а такође железнички, поштански и судски лекар. За управника Градске болнице постављен је 1907. године. Од 1909. до 1919, поред тога што је био и оснивач, био је и први управник Покрајинске болнице. Уједно је био оснивач и први шеф Гинеколошко-акушерског и дерматовенеролошког одељења. Био је први специјалиста гинеколог-акушер у Војводини. Урадио је први царски рез, те прву абдоминалну и вагиналну хистеректомију у Новом Саду. После 1919. радио је у свом приватном санаторијуму у Јеврејској 11, све до 1941. године. Др Шосбергер је упамћен по томе што је довезао у град први аутомобил, први је набавио рентген апарат и увео Васерманову реакцију. Након мађарске окупације одведен је на присилни рад. Након повратка повукао се са супругом у свој стан гдје је и дочекао последњи час. Пред зору 26. априла 1944. године убризгао је себи, супрузи и псу смртоносне дозе морфијума. Није могао да дозволи више да га окупатори понижавају. Живот слободног зидара започео је 1911. године у Суботици у ложи Алкоташ, која је била под заштитом Симболичке велике ложе Мађарске, у Оријенту Суботица. За редовног члана Ложе Стварање примљен је 1927. године, а афилвоао је и у Ложу Митрополит Стратимировић.

Др Шосбергер

Др Шосбергер

Остали значајни лекари слободни зидари:

др Сима Алексић – лекар, радиолог. Први у Новом Саду набавио Сименсов апарат самеханичким исправљачем за своу радиолошку ординацију.

др Дезидер Анау – лекар неуропсихијатар. Први специјалиста неуропсихијтрије

др Павле Богдановић – лекар, интерниста (кардиолог). Први у Војводини набавио електрокардиограф.

др Ђура Јовановић – лекар, педијатар. Оснивач Дечије болнице.

др Радивој Каленић – стоматолог. Први увео најмодерније методе зубнолекарског лечења после рата.

др Зоран Каменковић – лекар, хирург (Бечкерек).

др Жељко Капамаџија – лекар , офталмолоф. Начелник очног одељења Војне болнице у Петроварадину.

др Јован Јовановић Змај – лекар.

др Светислав Костић – лекар, физиолог. Управник покрајинске болнице за туберколозу.

др Васа Крстић – лекар, оториноларинголог. Оснивач прве клинике за мане говора и гласа у Југославији.

др Андреја Мирковић – апотекар. Историчар фармације, оснивач Музеја фармације , један од твораца Збирке фармације у Музеју града Новог Сада.

Стеван Поповић – апотекар. Власник највеће апотеке у Новом Саду после рата.

др Светозар Поштић – лекар. офталмолог. Шеф очног одељења Главне покрајинске болнице, светски експерт СЗО.

др Гершон Шосбергер – лекар.

др Јован Андрејевић Јолес – лекар. Први српски анатом и један од оснивача Српског народног позоришта у Новом Саду. Први преводилац Шекспира са Лазом Костићем

др Миладин Величковић Свињарев – лекар, акушер. Написао и објавио први уџбеник из акушерства. Један од оснивача Југословенкосг друштва за борбу против канцера.

др Никола Вучковић – зубни лекар. Организовао је рад прве зубно-лекарске ординације за лечење зуба школске деце у Школској поликлиници.

ПИШЕ: др ГОРАН ЈАЊИЋ

Литература:

  • Шосбергер Ј., Масони у Војводини 1785–1940, Нови Сад, Меркур импрекс д. о. о., 2004.
  • Петров З., Зидарске свеске, Ложа Банат, Вршац, 1996.
  • Гавриловић С., Јевреји у Срему у XVIII и у првој половини XIX века, САНУ, 1989.
  • Ненезић Д. З., Масони 1717–2010, 2010.
  • Архива Јосипа Шосбергера, Нови Сад
  • Енциклопедија Новог Сада, Свеске I–XXX, Нови Сад, Библиотека МС, 1996–2009.
  • Усмени подаци добијени од др Владимира Сакача
Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

C
Претходни чланак

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ

Zivojin_Rogozarski
Наредни чланак

Основана је „Прва српска фабрика авиона Рогожарскиˮ