Kada je Beograd dobio bolnicu?

Do 19. veka, Srbija se suočavala sa velikim problemom koji se odnosio na nepostojanje bolničke zgrade namenski podignute za stacionarno i dnevno lečenje sa adekvatnim priborom i lekovima gde bi bolesnici bili odvojeni prema vrstama bolesti. Razlog leži najviše u tadašnjem lošem zdravstvenom sistemu, odnosno zaštiti. Izolacija obolelih je zapravo bila najbolja mera zaštite, kao i svih onih koji su sa njima dolazili u dodir. Zatim, preventivno zadržavanje putnika, trgovaca i robe prilikom prelaska državne granice je bila najbolja preventivna mera sprečavanja epidemija, sve dok nisu zaživeli novi obrasci zdravstvene kulture. U to vreme, kao i danas, vladala su dva načina lečenja, klasična medicina i nadri (ili alternativna) medicina. I sam knez Miloš je bio poznat po tome da je poštovao mnoga narodna sujeverja iako je dovodio priznate doktore iz Austrije u Kneževinu. Posebno u vreme kada je vladala čuvena „bubonska kuga“ 1837. godine, knez Miloš je preporučivao korišćenje sredstava zapadne medicine. U svetu zdravstva, novine su bile češće nego u ranijim epohama. U čitavoj Evropi 19. vek bio je vreme korišćenja opijata koji je omogućavao barem trenutno olakšanje, posebno kod teških bolova. To su bile smese na bazi morfijuma, kokaina ili heriona, korišćene uz tradicionalne blage psihoaktivne supstance kao alkohol, duvan, čaj. U Srbiji je postojalo Koka-kino vino „koje smiruje živce i telo, a okrepljuje duh“, reklamirao je tada list „Srpska zastava“. (V.Jovanović, Zdravlje i nega tela u: Privatni život kod Srba u 19. veku, Beograd, 2006.)

Humanitaran i progresivni srpski vladar, knez Mihailo

Pored ratova koji donose brojne zaraze i bolesti, loš kanalizacioni sistem, nedostatak higijene i siromaštvo u gradu ozbiljno su uticali na životni vek ljudi, pogotovo dece. Ovakva situcija, po mišljenju ondašnjih lekara, bila je osnov za razvoj kolere i tuberkuloze. Kako nije bilo bolnica, osnovane su pljuvaonice za tuberkulozne na javnim mestima i u javnim objektima. Knez Mihailo, u cilju rešavanja ovog problema poklonio je zemljište u Ulici Džordža Vašingtona (tada Vidinskoj), a deo svog placa je darivao i Ilija M. Kolarac. Tako je 1841. godine osnovana Prva građanska bolnica. Međutim, naredne dve decenije bila je privremeno smeštena u iznajmljenim kućama na različitim mestima u gradu u kojima uslovi nisu bili odgovarajući za smeštaj bolesnika i rad lekara i osoblja – nije bilo provetravanja niti odgovarajućeg inventara. Razlog je bio finansijske prirode, što je izazvalo održavanje humanitarnog Bala sa lutrijom za zidanje i opremanje bolnice koji je organizovao Odbor gospođa, pod pokroviteljstvom kneginje Julije. Bal je održan u „Srpskoj kruni“, najotmenijoj kafani tada, i od sakupljenog novca izgrađena je 1868. godine Prva varoška bolnica. Projekat je uradio Jovan Frencl po ugledu na Jevrejsku bolnicu u Berlinu, a najbolji opis bolnice dao je tadašnji istaknuti lekar i njen prvi upravnik dr Jovan Valenta: „Zgrada nosi natpis „Bolnica varoši i okruga Beograda“. Cela zgrada ima 4 odeljenja: 2 gore i 2 dole, a svako se sastoji iz 2 velike i 2 male sobe. Velike furune zauzimaju toliki prostor da prave ne malu nezgodu. Nameštaj i postelje teško je namestiti. U podzemnom katu su kujne za gotovljenje i pranje, ali su položene nezgodno, jer se zadah iz njih oseća i u gornjem katu. Prohodi (nužnici) u samoj su sredini do basamaka, nemaju ventilacije i zato se oseća jak zadah.“ Ukupan broj kreveta iznosio je 120. Najvažnije je bilo rešenje provetravanja i kretanja vazduha u svim bolničkim zgradama u Evropi, jer se još uvek verovalo da ustajao vazduh izaziva oboljenja; tada se za mikroorganizme nije pouzdano znalo. I pored svih nedostataka, ova bolnička zgrada bila je dugo naša najbolja i najveća bolnica. U njoj je stasavala plejada mladih srpskih lekara, kasnije imena srpske medicine: dr. Laza Lazarević, internista-kliničar, dr. Svetozar Atanasijević, internista, fiziolog i bakteriolog, dr. Vojislav Subotić, hirurg-kliničar i brojni drugi. Godine 1881. ova okružna bolnica pretvorena je u Opštu državnu bolnicu. Srbija je izgradnjom ove bolnice krenula napred u modernizaciji zdravstvenog sistema i obrazovanju ljudi o važnosti higijene prostora, čime je poboljšala zdravlje i siromašnih građana.

Izgled bolnice

Zgrada je zaista bila velelepno zdanje, oblikovana u duhu romantizma sa elementima romaničke i gotičke arhitekture, što ukazuje da je Srbija na svim poljima težila da dostigne evropske standardne.

Od 1947. do 1983. godine celu zgradu je koristila Očna klinika, a naredne 1984. godine Skupština grada Beograda je zgradu dodelila Srpskom lekarskom društvu i Domu zdravlja Stari grad. U prostorijama Srpskog lekarskog društva, u prizemlju levog krila zgrade i na prvom spratu otvoren je Muzej srpske medicine koji postoji od 1955. godine, smešten do tada u zgradi Lekarskog doma  na Zelenom vencu.

MUZEJ

U današljem muzeju putem eksponata može se sagledati razvojni put medicine na našim prostorima od kasnog paleolita do danas. Najstariji eksponat je lakatna kost Kromanjonca sa lečenim prelomom. Brojna dokumenta, fotografije, instrumenti, aparati i pribor čine zanimljivu izložbenu postavku u Prvoj varoškoj bolnici u Beogradu.

Izvor:

1. Između vrača i lekara: Obeležja zdravstvene kulture u: A. Fotić, Privatni život u srpskim zemljama u osvit modernog doba, Beograd 2005.

2. J. Jovanović-Simić, Prva varoška bolnica u Beogradu, prošlost, sadašnjost i budućnost, Beograd 2009.