АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЦитати

ПРИКАЗ НОВОГ РОМАНА СЛОБОДАНА ВЛАДУШИЋА: Свједочанство о аутентичном искуству

Слободан Владушић – Велики јуриш – Београд: Лагуна, 2018.

Сјећам се како је једна моја пријатељица описала Владушићев долазак на факултет: „Погледај га како идеˮ, казала је. „Зар те са тим ранцем на леђима, тим оштрим погледом и начином на који корача не подсјећа на неког ратника, на војника који на ово мјесто долази да испуни одређену мисију?ˮ

Премда никада нисам видио професора како дословно маршира по факултету, морам признати да ово запажање, овај опис, одлично пристаје некоме ко пише упутства за оружану побуну и романе са ратном тематиком! Иако је „жанровска одредницаˮ упутства за оружану побуну, настала по узору на Гија Дебора, експлицитно истакнута само у књизи теоријске прозе Књижевост и коментари, треба рећи да су и Владушићеви романи, прво Ми, избрисани, а сада и Велики јуриш, то исто.[1] Његова теоријска промишљања и идеје до којих у текстовима те врсте долази и до којих му је стало – а то није рано поменути већ у овој фази пишчевог стваралаштва! – своју умјетничку обраду добијају у његовој прози.

Шта, међутим, спаја ова три поменута, на први поглед потпуно различита, а уједно и посљедња, Владушићева дјела? Прво, све три књиге су својеврсни спискови имена која морамо чувати од заборава. У Избрисанима је то списак српских жртава страдалих и несталих у скорашњим сукобима са Албанцима на Косову и Метохији. Књижевност и коментари су каталог личности које су ХХ вијек учиниле бољим вијеком, а Велики јуриш сјећање на догађаје који су, десивши се само једном народу, на нивоу трагике колективног страдања и на нивоу величине јуначких подвига, ипак досегли свјетске размјере. Он је и својеврстан споменик именима српских војника, добровољаца, ушатих сељака, солунаца, паћеника и ратника који су се тукли под заставама разних пукова и дивизија обједињених под заставом Србије, а за чију Албанију, за чији Цер, Кајмакчалан или Солун и за чији огроман допринос за крајњи исход рата, просјечан гледалац телевизије History channel никада неће сазнати. Ове три књиге, заједно са именима и личностима којима су посвећене, пркосе епоси која се труди да свијет учини безименим и безличним. Друго, и још важније, све три књиге не само да подучавају читаоце преносећи им одређено знање већ попут некаквог генератора енергије мотивишу и подстичу читаоца на дјелање ван литературе, на осјећање личне одговорности и на поновно стицање врлина за које нам се чини да су се заувијек изгубиле негдје у маглама прошлости. Такав концепт књижевности који Владушић почиње да његује романом Ми, избрисани, па чак и раније, свој пуни сјај достиже у Великом јуришу.

Опоравак рањених и исцрпљених војника на Крфу, на острву Видо, након Албанске голготе, Бугарска офанзива на Солун и Битка за Кајмакчалан, као и пробој Солунског фронта, кључни су догађаји око којих се хронолошки испреда фабула романа, док се у сјећањима, успоменама и причама његових јунака ретроспективно конструишу призори са Цера, Колубаре, Славковице и Чеврнтије.

Међу познатим историјским личностима помињу се Дис, краљ Петар, регент Александар, али су Станислав Краков и комадант Добровољачког одреда, познатијег под називом Легија смрти, војвода Вук, приказани најувјерљивије и најзанимљивије. Фабула, међутим, није сконцентрисна само на историју. У позадини је прави крими-трилер, изванредна мистерија исреплетена љубавном тематиком и елементима оностраног, а све то односи се на главног јунака, поручника Милоша Војновића и ликове који се директно доводе у везу са њим. Развијање мотива и постепено разоткривање тајанственог поријекла поручникових рукавица, за које (мисли се на поријекло) ни он сам не зна, те трагање за садржајем загонетног писма ћутљивог мајора који се убио прешавши Албанију, представљају оне нивое фабуле које читаочеву пажњу држе непрекидно будном. Тако Владушић од ситних детаља, који на почетку изгледају потпуно незнатно, као невјешто поменути предмети, у стилу великих мајстора, гради узбудљиву и динамичну причу.

Занимљива и динамична фабула није нешто страно Владушићевој прози, али је у Великом јуришу и тај сегмент писања подигнут на виши ниво. У односу на Форвард и Избрисане, чија је иновативност на нивоу форме и на нивоу жанра очигледна – у Форварду се приповиједа из угла камере, а  Ми, избрисани је први сајбер-роман у српској књижевности – Велики јуриш је, у најбољем смислу те ријечи, класичан. Поменути напредак у изградњи фабуле, међутим, није највећи помак у његовом писању. Снажна дескрипција и реторичка обрада догађаја атмосферу и амбијент романа доводе до прснућа. Нечег таквог у Форварду и Избрисанима – гдје се такође добро и ефектно поентира – нема! Читалац ће тако страховати са српским војницима када они страхују, а осјећати понос и вољу за побједом онда када их они осјете. Заједно са њима удисаће мирис и повјетарац Јонског мора на Крфу, али и мирис барута на Кајмакчалану, док сцене страдања и бруталних окршаја изазивају језу од које вам дође да затворите корице. Ефекат који производи Велики јуриш у читаочевој души могао би се описати као мјешавина осјећања које у читаоцу/слушаоцу могу да изазову једино Плава гробница Милутина Бојића и Марш на Дрину.

Како би што увјерљивије представио амбијент и атмосферу рата, како би његов роман био што вјеродостојнији, Владушић користи обиље мемоарске и историографске грађе, међу којом је посебно лако препознати умјетничку обраду живих записа Арчибалда Рајса, који је директно свједочио и био са српским војницима и у Албанији, и на Кајмакчалану, и на Солунском фронту. Стварносни елементи, попут споменика умирућем и тријумфалном Ахилу, који се налазе у парку Ахиленона, на Крфу, у роману добијају симболичку ауру. Њима се указује на тајанствену везу српских војника/Владушићевих јунака са епским јунацима, али и на тиху кавгу између епског и модерног начина ратовања истовремено присутног у Првом свјетском рату.

Владушићев роман у себе интегрише и нека врхунска дјела из домена поп културе. Развијањем мотива поморанџе се, на примјер, призива дијалог са Кополиним Кумом, док се у избору који се у критичним ситуацијама нуди његовим јунацима, препознаје мотив избора између црвене и плаве пилуле који је, иако много старији, прослављен Матриксом браће-сестара Вачовски. Имају професорови романи и ту необичну особину да тривијалним стварима дају неки посебан и необичан шмек. Након романа Ми, избрисани испијање чаја од менте добило је симболичку ауру, а након Великог јуриша, симболичка аура обавиће и конзумирање поморанџи, призивајући у сјећање и сцене из већ поменутог филма. Књижевних алузија је много више, али нема се простора, зато ћу само, потпуно пристрасно, споменути да се у лику исљедника мајора Калафатовића назиру сијенке Андрићевог Карађоза и Пекићевог Штајнбрехера.

Велики јуриш открива и пишчеву аутопоетичку самосвијест и свјесну оданост једном концепту књиженовсти. То се највише огледа у његовом дијалогу са већ поменута два Владушићева дјела. (Над)литерарне везе између Јуриша и Избрисаних наслућује се у развијању мотива Бановић Страхиње, који се архетипски буди у главним јунацима ових романа, Миленку Павловићу и Милошу Војновићу, међусобно их повезујући.

Али када се у једном тренутку последњег јуриша каже:

– Било је време да се вратимо. Ми, избрисани – свака сумња у ауторски свјесно потпуно нестаје.

Веза са Књижевношћу и коментарима у најкраћим цртама могла би се обзнанити идејом да Владушић, пишући Велики јуриш – будући да роман изгледа као да га је писао неко ко је заиста био на фронту! – није тежио да испише историјски роман, већ искуство историје које је у својој књизи теоријске прозе покушао да објасни. Чак није искључено да је фотографија са корица књиге Књижевности и коментара, поводом које се и пише о искуству историје, иницијална каписла за настанак Великог јуриша. Владушићева мала филозофија историје сасвим сигурно настајала је и захваљујући Ничеовом спису О користи и штети историје за живот. Али о томе неком другом приликом, у неком другом тексту.

Мјесто Великог јуриша у српској књижевној историји већ сада би се могло наслутити. Иако полемички дистанциран од Ћосићевог Времена смрти, иако се у Владушићевом писању осјети присуство Винавера и Црњанског, у контексту тематике Првог свјетског рата овај роман је кључно сагледати наспрам још два дјела. Прво је Српска трилогија Стевана Јаковљевића, чији је огроман утицај на настанак Великог јуриша очигледан, а можда српска књижевност, по узору на Јаковљевићево дјело, у наредној деценији добије нову трилогију посвећену Првом свјетском рату. Друго је Велики рат Александра Гаталице, због чијег сам  скорог појављивања био помало скептичан према избору професорове теме. Међутим, тек са ова  два романа заједно српска књижевност је на сјајан начин обиљежила стогодишњицу овог догађаја. Различит однос ових писаца према Великом рату намеће се као тема занимљива за испитивање у неким будућим студијама.

Уколико Велики рат Александра Гаталице представља европско осјећање и искуство Првог свјетског рата, показујући његов глобални карактер, онда Велики јуриш Слободана Владушића доноси једно посебно, српско осјећање овог догађаја, као свједочанство о аутентичном искуству које не може и не смије бити избрисано.

ПИШЕ: Марко Тошовић

ПИШЕ: Марко Тошовић

[1] За оне који евентуално не знају, Владушић се позива на теоретичаре рата према којима се битке више не воде по шумама или улицама градова, већ у свијести и главама људи, па се отуда књиге и предавања на факултету могу поистовијетити са оружјем помоћу којег та свијест треба прво да се сачува, а затим и подигне на још виши ниво. Отуда писање, затим и чин предавање знања и вјештине, има смисла довести у везу са војничком мисијом.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

mehmed
Претходни чланак

Убијен је Мехмед- паша Соколовић

11060166_590192934451411_3632436396348520643_n
Наредни чланак

Рођен је правник, виолиниста и композитор Милутин Поповић Захар