На данашњи дан, 25. фебруара 1992. године у Глумчу код Пожеге преминуо je књижевник, земљорадник и један од најпознатијих српских дечијих песника Момчило Тешић.

Рођен је 29. децембра 1911. године у Глумчу, а основну школу и четири разреда ниже гимназије завршио је у Пожеги. Осим кратког времена које је провео радећи у државној служби, целог живота се бавио земљорадњом. Био је један од оснивача Друштва трезвене младежи у свом месту, Дописног клуба за књигу и књижевност Србије у Београду, Дружине песника са села Сунцокрет у Горњем Милановцу, чији је био и председник од 1969. године, а Књижевно друштво Развигор у Пожеги прогласило га је за свог доживотног почасног председника, као и Књижевни клуб Прво зрно сунцокрета у Брекову. Од 1938. године био је члан Удружења сељака књижевника, а од 1954. године и члан Удружења књижевника Србије.

У његовом литерарном опусу преовлађују песме за децу, које су објављиване у бројним листовима и часописима, а данас се налазе у многим зборницима, антологијама, читанкама и лектирама за основну школу. Објавио је седамнаест збирки дечје поезије, две књиге лирске поезије, две хаику поезије, две књиге кратке прозе, једну књигу загонетки, четири сликовнице и једну студију из етнологије пожешког краја.

Добитник је Вукове награде, Награде Младо поколење, Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима и других. Песме су му преведене на четрдесетак језика, за неке је компонована и музика, а свакако најпознатија његова песма је Разболе се лисица, односно Лек.

У Пожеги и Ужицу постоје улице које носе име Момчила Тешића, а од 2000. године додељује се и Књижевна награда Млади Момчило за најлепшу песму из пера најмлађих песника.

Од важних догађаја у вези са Србијом на овај дан издвајамо још:

1815. године убијен је војвода Станоје Главаш;
1834. године одлуком кнеза Милоша о измештању свих радњи са експлозивним материјалом ван градског језгра, почела је организована заштита од пожара у Србији.