Сомбор означен знаменом куле (између Апатина и Бача) на земљописној мапи Волфганга Лацијуса из 1556. г.

Прва страница записника са Протестног збора сомборских граничара од 18. новембра 1745. г. писана црквено-словенским језиком и ћириличним писмом

Историја сомборских граничара и ратника започиње крајем 17. века, када се, у некадашњу турску варош и њену околину, 1687. године доселила већа група Буњеваца, а три године потом, у Великој сеоби, и већа група Срба. Новодосељени Срби и Буњевци одмах су основали Рацког народа милицију која се срчано борила у аустријско-турским биткама код Сланкамена 1691. године и код Сенте 1697. године.[1] Због учешћа овдашњих граничара у неколико пресудних битака аустријске војске, Сомбор је 1702. године добио статус војног шанца на новоствореној Потиској војној граници, а петнаест година касније и статус војног места.  Сомборски граничари борили су се у свим ратовима које је Аустријска царевина водила у провој половини 18. века – против мађарских устаника Ференца Ракоција (1703 – 1711), аустријско-турским ратовима (1716 -1718) и (1737 – 1739), у рату за пољско наслеђе 1733/34, у борби против побуњених Румуна 1738. године, као и по европским ратиштима од Шлезије и Бавaраске до Чешке у ратовима за аустријско наслеђе од 1740. до 1745. године.[2]

Године 1745. Сомбор је издвојен из састава Потиске војне границе, укључен у састав Бачке жупаније и приведен под надлежност Угарске дворске коморе. Граничарима је дата могућност да остану у војној служби уколико се преселе у насеља на новоствореној Војној граници у Срему. У супротном, били би развојачени и постали би коморски поданици. Сомборски граничари, искусни и прекљени ратници, који су се тек вратили с европских бојишта, одржали  су 18. новембра 1745. протесни збор на тргу испред Светођурђевске цркве, на коме је, документом писаним српскословенским језиком и грађанском ћирилицом, који су потписала 244 граничара, затражено од бечког двора да поништи одлуку о развојачењу због које је, како наводе граничари, настало опште наше очајање. Уједно су одредили изасланство које је упућено у Беч на преговоре с двором и већ у првој представци, коју су изасланици поднели царици Марији Терезији, предложили су да Сомбор, уз новчану надокнаду царској благајни, добије статус слободног и краљевског града, правдајући то својим великим ратним заслугама у претходним ратовима.”[3]

Преговори са двором нису текли глатко, било је отпора, забуна и сплетки, али је дипломатско умеће и решеност Сомбораца да понеку чиновничку благонаклоност купе и новцем на концу уродило плодом. Износ од 150.000 рајнских форинти уплаћен је у царску благајну. Царица је на Повељу ставила свој потпис и печат 17. фебруара 1749. године.  Највећи део новца Сомборци су позајмили под неповољним условима. Ануитете кредита град је у потпуности отплатио тек 1806. године.[4]

Уводне странице повеље

Ову пресудну битку за статус града заједно су и сложно извојевали српски и буњевачки припадници војног сталежа. Међусобну равноправност у управљању градом уредили су уговором (тзв. Алтернативом). Повеља уверљиво сведочи о одлучности, храбрости, далековидости и мудрости сомборских српских и буњевачких граничара који су стишавајаћи свој бунт због развојачења покренули политички подухват који је након три године веште дипломатске борбе и велике материјалне жртве успешно завршен 1749. године, проглашењем Сомбора за слободан и краљевски град, а потом је уследио његов убрзан привредни, просветни и културни успон.” [5]

Оригинал Повеље слободног и краљевског града Сомбора чува се у Историјском архиву града, а метална шкриња у којој је донета из Беча изложена је у Музеју града.

[1] Наведено према: Повеља слободног и краљевског града Сомбора, Милан Степановић, Историјски архив Сомбора, 2008.
[2] Ибид.
[3] Ибид
[4] Ибид
[5] Ибид.