АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

ПОСЛЕДЊИ АНДРИЋЕВИ ДАНИ

[…]

По Београду, који је, уза све своје милионско становништво, ипак само једна мала кухиња, свашта се и којешта говорило о Андрићевом стању и току његове болести. И, тешко ми је то рећи а немогућно прећутати, том су се приликом, и поред свег поштовања које је уживао, па и симпатија с којим су га људи дочекивали, испољиле и неке сасвим људске или сасвим нељудске злурадости међу светом који је те приче слушао и препричавао. Чинило му се утешно што је сазнао да и тако велики писац и истакнути човек, чије се име и дело по књигама, Нобеловој награди и чланству међу бесмртницима академије прочуло по свету, бележи у енциклопедијама и учи у школама, да и такав изузетан човек може да има неке људске слабости и, сасвим као и други људи, може да буде жртва невоља и понижења које собом носе старост и болест.

[…]

Одржавали су га у животу вештачки, свим средствима реанимационе технике. Везали су га, како не би покидао цеви и цевчице којим су му доводили ваздух, храну, па и лекове и инфузије, кад је, у два или три маха, добио упалу плућа и високу температуру, коју је ваљало сузбијати антибиотицима. Чинили су оно што су могли и мада су га „бацили у кавге”, није се са песником могло рећи „О, срама!”.

Пошто је одржан састанак у Извршном већу, Чолаковић и Стамболић повели су ме у Војно-медицинску академију да бисмо посетли Андрића. Стигли смо до врата одељења управо у тренутку када је отуда излазио др Јован Ристић, позван ради консултације. Поздравио се са нама, препречивши нам улаз. Рекао је да је Андрићево стање такво да га не би требало узнемиравати, а онда, свестан да Андрић није при свести и да нас не би приметио, казао прави разлог: „Боље да га задржите у сећању онаквог каквог сте га раније виђали!” Морали смо да послушамо, окренули се и отишли.

[…]

Полако се, корак по корак, приближавам Андрићевој постељи стрепећи да ли ћу га још на њој затећи или ћу је наћи празну и поравнату, као оне поред којих пролазим. Очи ми се привикавају на полумрак и по осветљеном екрану монитора, на коме се таласа линија удара његовог срца, видим да је још овде и да му срце још ради. Затим примећујем гумена црева којима је везан за живот и, најзад, Андрићеву главу, која почиње на јастуку и једина вири изнад белог чаршава којим су му покривена рамена и руке.

Претворили су га у неку врсту цевчице кроз коју пропуштају животодавне сокове, којим га хране и одржавају му рад срца, а другим црпу из њега штетне, отпадне материје. Тако тавори дане и ноћи. Прогнозе су све песимистичније, а могућност оздрављења и ремисије, у годинама у којим је, потпуно безизгледна. И међу Андрићевим пријатељима све чешће се чују питања чему то мучење и зашто вештачки продужавати ову агонију која не може имати повољног исхода. Чују се чак и протести што Андрића понижавају, па и предлози лекарима да заврну славину, пресеку дотур лекова и хране, ослободе га веза и пусте да на миру умре, као човек. Примедбе су већ толико гласне да се шеф одељења нашао принуђен да упита: „Ако сте таквог мишљења, зашто сте га довели овамо, нама у болницу?”

Питам се, у ствари, шта ми знамо о смрти? Ни медицини, а ни законодавству, није јасан тренутак кад она наступа. Чак је и приликом доношења прописа о пресађивању органа било о томе недоумице, и најзад је, као одлучујући критериј, узет тренутак престајања рада мозга и равна линија можданих импулса на монитору. Тврдило се да је Андрић клинички већ одавно мртав, а мозак му увелико захваћен декомпозицијом. Али, да ли је он заиста сасвим мртав и да ли у њему ипак можда још живе неки дамари и понека од милијарди ћелија које су га сачињавале, то је тек требало знати?

Мислио сам о томе посматрајући га из прикрајка. Јер, иако је лежао опружен и толико непомичан да се није примећивало ни да му се подижу и спуштају груди, лице му није било беживотно, нити без икаквог израза. Мирно, истина, и непокретно на површини, али чинило ми се да из њега нешто зрачи и да за више од тридесет година како сам га познавао и заинтересовано настојао да проникнем његова расположења и мисли, никад нисам имао прилике да на њему видим потпунији и дубљи израз истинске среће и задовољства. Као из опала, камена који из свога средишта зрачи светлошћу коју је некад давно, пре више хиљада година упио, тако су из његове сад већ крхке, болешћу исцрпене, унутрашњости зрачили неки победнички мир, спокојство и блаженство.

Нисам могао да се одбраним од грешне мисли да би и њему било најдраже да га из тога мира, до којег је дошао после великих животних искушења, нико више не буди и у живот не враћа. Јер, први пут је истински био слободан и потпуно независан. Ни од кога више није стрепео, никога није морао да трпи, никоме да одговара на питања, ничије примедбе да слуша, ни о чему да се изјашњава. Није више био принуђен да мисли о јелу и пићу, ни да води рачуна о новцу и друштвеним конвенцијама. Нису га се тицали погледи и мишљења других, па ни људске слабости и мане, зависти, мржње и лажи. Ни собом није више себе ограничавао, ослобођен и сопствених страсти и слабости, сумњи и надања, достигавши најзад онај степен самоконтроле и самоодрицања о коме је писао велики Марко Аурелије у књизи коју је Андрић толико ценио, а у основи је и источњачких учења о нирвани као највишем степену савршенства.

Ничим није кретао. Ни трепавицама, ни обрвама, ни очима испод спуштених капака, и једино су успорени таласи на екрану десно од његове главе показивали да у њему срце још бије. Тако све док се 13. марта 1975. у 01,15 сати и та кривуља на монитору изнад његове главе није изравнала и смирила се у једној јединој линији која је делила екран на два дела, као дан од ноћи и живот од смрти.

 

Ерих Кош

 

Извор: Свеске Задужбине Иво Андрић, година I, свеска 1, Задужбина Иве Андрића, Београд, 1982, стр. 313, 315–317.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

46777017_1396981027105927_3694654988279087104_n
Претходни чланак

МИСАО ДАНА

Jova_Jovanovic_Zmaj
Наредни чланак

МИСАО ДАНА