AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

POLEĆELA DVA VRANA GAVRANA

[…] U leto 1806. godine srpski ustanak protiv turske vladavine započet godinu dana ranije prerastao je u rat koji je pokrenuo sve srpske oblasti. Iz Stambola je već bio objavljen sveti rat protiv nevernika, i u ime ovoga rata krenuli su i bosanski muslimani vitezovi sa svojim ratnim četama protiv Srba. Karađorđe, vođa ustanka, pošao im je u susret u 13. avgusta 1806. godine na Mišaru, jednom selu u blizini Šapca, sukobio se sa tim bosanskim trupama. Ta bitka je bila najveći vojni uspeh srpskih ustanika. Bosanci su bili potučeni do nogu, saterani u Šabac i desetkovani u užasnim gerilskim napadima. Njihovi gubici su bili izvanredno veliki; bosansko plemstvo gotovo nikad ranije nije odjedanput izgubilo toliko svojih vodećih ljudi. Psihološko i političko dejstvo bilo je isto toliko snažno. Boj na Mišaru bio je prekretnica rata i ustanici su posle toga mogli da beleže uspeh za uspehom. U Bosni je izbila prava panika, katastrofalno raspoloženje o kojem smo dobro obavešteni iz izveštaja austrijskih pograničnih postaja, koje su to posmatrale. Isto tako je bilo likovanje hrišćana, jer su upravo Bosanci postali naročito omrznuti zbog pljački, otmica ljudi, iznuđivanja i okrutnosti svih vrsta. Osećalo se da je muslimanski krvni dušmanin prvi put pogođen i uzdrman do temelja. Ova bitka se opeva u jednoj pesmi koju je Vuk Karadžić zapisao od istaknutog slepog guslara Filipa Višnjića. Višnjić je nesumnjivo jedan od najvećih talenata epskog pesništva, bar među onima koji su do sada postali poimence poznati. On je, osim toga, neposredni posmatrač jer je opisane događaje doživljavao iz neposredne blizine: u najmanju ruku, on je poznavao brojne učesnike borbe i mogao ih je ispitivati. Na taj način je stekao sliku o svim pojedinostima, koliko je to svedoku bez očiju ikako moguće. Utoliko je neobičnije njegovo oblikovanje pesme. On se najpre opredeljuje za naročito svečan, upečatljivo simboličan okvir: on pušta da događaje pričaju dva gavrana, koji su veoma omiljeni kao prenosioci glasova o nesreći.

Polećela dva vrana gavrana

Sa Mišara, polja širokoga

A od Šapca, grada bijeloga,

Krvavijeh kljuna do očiju,

I krvavih nogu do koljena.

Ovi gavranovi lete, kako se može i pretpostaviti, u logor pobeđenog neprijatelja da bi objavili poraz. Ovaj postupak je uopšte omiljen u junačkoj pesmi jer se opisi poraza mogu bolje iskoristiti nego izveštaji o pobedi, gde se lako zapada u jednoličnost i površnost. No, Višnjić je imao i drugi razlog za ovo obrtanje: propast Bosanaca je svuda smatrana najvažnijim rezultatom ove bitke i ostavljala je dublji utisak od gole činjenice vojnog uspeha; tek je ova propast dala pobedi veliku političku i psihološku dubinu. I u vezi sa ovim, Višnjić se prvi put ogrešio o istorijsku istinu. On ne šalje svoje gavranove u kulu stvarnog vrhovnog zapovednika Bosanaca (Sulejman-paše Skopljaka), nego ženi Kulin-kapetana, to jest vakufskog kapetana Mehmed-bega (prema nekim izvorima Salih-bega) Kulenovića, kojeg on istovremeno imenuje vođom bosanskih trupa:

Prolećeše svu bogatu Mačvu,

Valovitu Drinu prebrodiše,

I čestitu Bosnu prejezdiše.

Te padoše na krajinu ljutu,

Baš u vakup, prokletu palanku,

A na kulu Kulin-kapetana:

Kako pa’še, oba zagraktaše.

Tu izlazi kada Kulinova,

Izlazila te je govorila

„Ja dva vrana, dva po Bogu brata,

Jeste l’ skoro od donje krajine,

Od Mišara, polja širokoga,

A od Šapca grada bijeloga?

Jeste l’ vid’li mlogu Tursku vojsku

Oko Šapca, grada bijeloga,

I u vojsci Turske poglavice?

Jeste li vidli moga gospodara,

Gospodara, Kulin-kapetana,

Koj’ je glava nad sto hiljade vojske,

I koji se caru zatekao

Da ć’ Srbiju zemlju umiriti

I od raje pokupit harače;

Da ć’ Crnog Đorđa uhvatiti

I živa ga caru opremiti;

I da ć’ isjeć srpske poglavice

Koj’ su kavgu najpre zametnuli?”

A u nastavku se pojedinačno nabrajaju ove vođe, i to samo one koje su stvarno učestvovale u bitkama i posebno se istakle. To što se sada baš Kulin pomera u prvi plan objašnjava se svakako činjenicom što se on prilikom pljačke hrišćanskog stanovništva isticao naročitom okrutnošću i gramzivošću – ovo se naglašava i u austrijskim izveštajima, kao i činjenica da je hrišćanskom stanovništvu naročito ulivao mržnju i strah. Tako je on za narod u čije ime Višnjić i govori bio naročito karakterističan predstavnik omrznute muslimanske vladavine, a njegova smrt bila je u izvesnom smislu simbol njene propasti; utoliko pre što se smatralo da su upravo njegove trupe pretrpele ogromne gubitke; od stotinu i sedamdeset njegovih ljudi u domovinu su se vratila samo dvojica. Na pitanje žene gavranovi odgovaraju:

„Radi bismo dobre kazat glase

Ne možemo, već kakono jeste

Mi smo skoro od donje krajine

A od Šapca, grada bijeloga,

Sa Mišara, polja širokoga,

Viđeli smo mlogu Tursku vojsku

Oko Šapca, grada bijeloga,

I u vojsci Turske poglavice,

I vidli smo tvoga gospodara,

Gospodara Kulin-kapetana,

I vidli smo Crnoga Đorđija

U Mišaru, polju širokome;

U Đorđija petnest hiljad Srba

A u tvoga Kulin-kapetana,

U njeg bješe sto hiljad Turaka,

Tu smo bili, očima gledali

Kad se dvije udariše vojske

U Mišaru, polju širokome,

Jedno Srpska, a druga je Turska:

Pred Turskom je Kulin-kapetane,

A pred Srpskom Petroviću Đorđe,

Srpska vojska tursku nadvladala:

Pogibe ti Kulin-kapetane,

Pogubi ga Petroviću Đorđe,

S njim pogibe trides’ hiljad’ Turak’;

Izgiboše turske poglavice,

Po izboru bolji od boljega,

Od čestite Bosne kamenite.

Niti ide Kulin-kapetane,

Niti ide, niti će ti doći,

Nit’ se nadaj, niti ga pogledaj!

Rani sina, pak šalji na vosjku

Srbija se umirit’ ne može!”

Opis bitke je, prema tome, sveden na razumljivo štur nagoveštaj: ona je nebitna i beznačajna u odnosu na svoje posledice. Isto tako je ona odevena u shematske forme epike: brojevi su tradicionalni i obojica vođa se međusobno sukobljavaju u dvoboju. To, opet, nema nikakve veze sa stvarnošću, i jeste samo simbolička stilizacija. A odmah sledi dalji spisak; po želji žene, gavranovi nabrajaju najvažnije turske vođe koje su ostale na bojnom polju, a za svakog navode jednog srpskog vođu kao navodnog pobednika u dvoboju. Oba spiska učesnika su istorijski tačna, a dvoboji su samo simbolična dekoracija. Ali zatim sledi jedna veoma poučna epizoda:

Nešto Turak na Savu udari,

Na dobrijem konjma prepoloviše,

Utekoše u zemlju Njemačku:

Kami majci da uteći mogu!

Začuo ih vitez Cincar Janko,

I začuo Lazare Mutape,

Pripasaše svijetlo oružje,

Prijeđoše u zemlju Njemačku,

Pa po tragu poćeraše Turke:

Stigoše ih na prvom konaku,

Baš na ušću kod vode Bosuta.

Istom Turci na konak odjali

U Bosutu pred bjelom krčmom,

Ali Cincar iz kraja povikao.

Kad to začu Ostroč-kapetane,

Ludo d’jete, odmah se prepade,

Adži-Mosto, namah obumrije;

Tu doleće Cincar sa Mutapom,

Mutap Mostu odsiječe glavu,

Cincar Janko Ostroč-kapetanu:

Uteče im od Gradačca Dedo:

A ni on im ne bi utekao,

Al’ u Deda mlogo prijatelja,

Pa ga sakri njemačka gospoda.

Kad zgubiše Ostroč-kapetana,

Tu Srbini kako mrki vuci

Od njih pusto oduzeše blago,

I dobre im konje povataše,

A njih jadne u Savu baciše

I ovako Savi govoriše:

„Savo vodo, valovita, ladna,

Žderi Savo naše dušmanine!”

O ovoj epizodi posedujemo istovremeno jedan prikaz sasvim drugačije vrste: zapisnik jedne austrijske sudske rasprave protiv dvojice graničara koji su Srbima pomogli prilikom njihovog prepada. I iz njega vidimo da opis pevača u svim pojedinostima odgovara istini. Napad se odigrao u jednoj krčmi, u selu Bosutu, na ušću istoimene reke u Savu; mladost Ostroč-kapetana (u zapisniku: sin kapetana iz Ostrošca) i prestravljenost oba Turčina su istiniti; tačno je i da su Srbi, koji se, uostalom, nazivaju njihovim pravim imenima, uzeli stvari i konje ubijenih. Jedina netačnost koja se može dokazati sastoji se u tome što, prema zapisniku, leševi nisu bili bačeni direktno u Savu, nego u Bosut. Osim toga, pevač je u pesmu uveo i jednog hrišćanskog dečaka kojeg su Turci odveli, a ova dvojica Srba oslobodili. Cela ova epizoda, takva kakva je bila, imala je dovoljno junačke sadržine, uklapala se dobro u opšti okvir pesme, te je zato nije bilo potrebno stilizovati i preinačavati. Tako je Višnjić u ovom slučaju mogao da zadovolji zahtev za realizmom, kako sadržajno tako i stilski. Možda mu je i njegov instinkt govorio da bi pesma bez jednog takvog realističkog umetka ipak ispala suviše apstraktna i uopštena. Time je pesma u biti zaključena. Ona se završava patetičnom kletvom udovice u kojoj se ponovo nabrajaju pojedine srpske vođe i u dvoboju ubijeni muslimanski plemići. Po našem osećanju, ovo je suvišno ponavljanje. Za epsku zajednicu, naprotiv, ovo je efektno sredstvo da se bit događaja još jednom predoči. Ne može biti ni govora o tome da je pevač ove pesme pogrešno shvatio stvarnost ili da je bio zaveden pogrešnim obaveštenjima. On poznaje činjenice, ali ih prenosi na jedan viši stilski nivo da bi njihovo bitno značenje došlo do punog izražaja.

[…]

(1961)

Maksimilijan Braun

Preveo sa nemačkog: Dušan Divijak

 

Izvor: SERBIA 2000: SERBIA : srpski narod, srpska zemlja, srpska duhovnost u delima stranih autora : pesme i poeme, pripovetke, romani, drame, putopisi, besede, dnevnici, memoari, eseji, pisma, zapisi [odabrali i priredili: R. Damjanović, N. Tomić i S. Ćosić], Beograd: „Itaka”, str. 166–168.

 

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Prethodni članak

Umro je pravnik i gradonačelnik Beograda Ninko Petrović

muzicka akademija u beogradu
fakultet muzicke umetnosti
slucaj prokisnjavanja krova, voda
Naredni članak

Osnovana je Muzička akademija u Beogradu