АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

ПОЛЕЋЕЛА ДВА ВРАНА ГАВРАНА

[…] У лето 1806. године српски устанак против турске владавине започет годину дана раније прерастао је у рат који је покренуо све српске области. Из Стамбола је већ био објављен свети рат против неверника, и у име овога рата кренули су и босански муслимани витезови са својим ратним четама против Срба. Карађорђе, вођа устанка, пошао им је у сусрет у 13. августа 1806. године на Мишару, једном селу у близини Шапца, сукобио се са тим босанским трупама. Та битка је била највећи војни успех српских устаника. Босанци су били потучени до ногу, сатерани у Шабац и десетковани у ужасним герилским нападима. Њихови губици су били изванредно велики; босанско племство готово никад раније није одједанпут изгубило толико својих водећих људи. Психолошко и политичко дејство било је исто толико снажно. Бој на Мишару био је прекретница рата и устаници су после тога могли да бележе успех за успехом. У Босни је избила права паника, катастрофално расположење о којем смо добро обавештени из извештаја аустријских пограничних постаја, које су то посматрале. Исто тако је било ликовање хришћана, јер су управо Босанци постали нарочито омрзнути због пљачки, отмица људи, изнуђивања и окрутности свих врста. Осећало се да је муслимански крвни душманин први пут погођен и уздрман до темеља. Ова битка се опева у једној песми коју је Вук Караџић записао од истакнутог слепог гуслара Филипа Вишњића. Вишњић је несумњиво један од највећих талената епског песништва, бар међу онима који су до сада постали поименце познати. Он је, осим тога, непосредни посматрач јер је описане догађаје доживљавао из непосредне близине: у најмању руку, он је познавао бројне учеснике борбе и могао их је испитивати. На тај начин је стекао слику о свим појединостима, колико је то сведоку без очију икако могуће. Утолико је необичније његово обликовање песме. Он се најпре опредељује за нарочито свечан, упечатљиво симболичан оквир: он пушта да догађаје причају два гаврана, који су веома омиљени као преносиоци гласова о несрећи.

Полећела два врана гаврана

Са Мишара, поља широкога

А од Шапца, града бијелога,

Крвавијех кљуна до очију,

И крвавих ногу до кољена.

Ови гавранови лете, како се може и претпоставити, у логор побеђеног непријатеља да би објавили пораз. Овај поступак је уопште омиљен у јуначкој песми јер се описи пораза могу боље искористити него извештаји о победи, где се лако запада у једноличност и површност. Но, Вишњић је имао и други разлог за ово обртање: пропаст Босанаца је свуда сматрана најважнијим резултатом ове битке и остављала је дубљи утисак од голе чињенице војног успеха; тек је ова пропаст дала победи велику политичку и психолошку дубину. И у вези са овим, Вишњић се први пут огрешио о историјску истину. Он не шаље своје гавранове у кулу стварног врховног заповедника Босанаца (Сулејман-паше Скопљака), него жени Кулин-капетана, то јест вакуфског капетана Мехмед-бега (према неким изворима Салих-бега) Куленовића, којег он истовремено именује вођом босанских трупа:

Пролећеше сву богату Мачву,

Валовиту Дрину пребродише,

И честиту Босну прејездише.

Те падоше на крајину љуту,

Баш у вакуп, проклету паланку,

А на кулу Кулин-капетана:

Како па’ше, оба загракташе.

Ту излази када Кулинова,

Излазила те је говорила

„Ја два врана, два по Богу брата,

Јесте л’ скоро од доње крајине,

Од Мишара, поља широкога,

А од Шапца града бијелога?

Јесте л’ вид’ли млогу Турску војску

Око Шапца, града бијелога,

И у војсци Турске поглавице?

Јесте ли видли мога господара,

Господара, Кулин-капетана,

Кој’ је глава над сто хиљаде војске,

И који се цару затекао

Да ћ’ Србију земљу умирити

И од раје покупит хараче;

Да ћ’ Црног Ђорђа ухватити

И жива га цару опремити;

И да ћ’ исјећ српске поглавице

Кој’ су кавгу најпре заметнули?”

А у наставку се појединачно набрајају ове вође, и то само оне које су стварно учествовале у биткама и посебно се истакле. То што се сада баш Кулин помера у први план објашњава се свакако чињеницом што се он приликом пљачке хришћанског становништва истицао нарочитом окрутношћу и грамзивошћу – ово се наглашава и у аустријским извештајима, као и чињеница да је хришћанском становништву нарочито уливао мржњу и страх. Тако је он за народ у чије име Вишњић и говори био нарочито карактеристичан представник омрзнуте муслиманске владавине, а његова смрт била је у извесном смислу симбол њене пропасти; утолико пре што се сматрало да су управо његове трупе претрпеле огромне губитке; од стотину и седамдесет његових људи у домовину су се вратила само двојица. На питање жене гавранови одговарају:

„Ради бисмо добре казат гласе

Не можемо, већ каконо јесте

Ми смо скоро од доње крајине

А од Шапца, града бијелога,

Са Мишара, поља широкога,

Виђели смо млогу Турску војску

Око Шапца, града бијелога,

И у војсци Турске поглавице,

И видли смо твога господара,

Господара Кулин-капетана,

И видли смо Црнога Ђорђија

У Мишару, пољу широкоме;

У Ђорђија петнест хиљад Срба

А у твога Кулин-капетана,

У њег бјеше сто хиљад Турака,

Ту смо били, очима гледали

Кад се двије ударише војске

У Мишару, пољу широкоме,

Једно Српска, а друга је Турска:

Пред Турском је Кулин-капетане,

А пред Српском Петровићу Ђорђе,

Српска војска турску надвладала:

Погибе ти Кулин-капетане,

Погуби га Петровићу Ђорђе,

С њим погибе тридес’ хиљад’ Турак’;

Изгибоше турске поглавице,

По избору бољи од бољега,

Од честите Босне камените.

Нити иде Кулин-капетане,

Нити иде, нити ће ти доћи,

Нит’ се надај, нити га погледај!

Рани сина, пак шаљи на восјку

Србија се умирит’ не може!”

Опис битке је, према томе, сведен на разумљиво штур наговештај: она је небитна и безначајна у односу на своје последице. Исто тако је она одевена у схематске форме епике: бројеви су традиционални и обојица вођа се међусобно сукобљавају у двобоју. То, опет, нема никакве везе са стварношћу, и јесте само симболичка стилизација. А одмах следи даљи списак; по жељи жене, гавранови набрајају најважније турске вође које су остале на бојном пољу, а за сваког наводе једног српског вођу као наводног победника у двобоју. Оба списка учесника су историјски тачна, а двобоји су само симболична декорација. Али затим следи једна веома поучна епизода:

Нешто Турак на Саву удари,

На добријем коњма преполовише,

Утекоше у земљу Њемачку:

Ками мајци да утећи могу!

Зачуо их витез Цинцар Јанко,

И зачуо Лазаре Мутапе,

Припасаше свијетло оружје,

Пријеђоше у земљу Њемачку,

Па по трагу поћераше Турке:

Стигоше их на првом конаку,

Баш на ушћу код воде Босута.

Истом Турци на конак одјали

У Босуту пред бјелом крчмом,

Али Цинцар из краја повикао.

Кад то зачу Остроч-капетане,

Лудо д’јете, одмах се препаде,

Аџи-Мосто, намах обумрије;

Ту долеће Цинцар са Мутапом,

Мутап Мосту одсијече главу,

Цинцар Јанко Остроч-капетану:

Утече им од Градачца Дедо:

А ни он им не би утекао,

Ал’ у Деда млого пријатеља,

Па га сакри њемачка господа.

Кад згубише Остроч-капетана,

Ту Србини како мрки вуци

Од њих пусто одузеше благо,

И добре им коње поваташе,

А њих јадне у Саву бацише

И овако Сави говорише:

„Саво водо, валовита, ладна,

Ждери Саво наше душманине!”

О овој епизоди поседујемо истовремено један приказ сасвим другачије врсте: записник једне аустријске судске расправе против двојице граничара који су Србима помогли приликом њиховог препада. И из њега видимо да опис певача у свим појединостима одговара истини. Напад се одиграо у једној крчми, у селу Босуту, на ушћу истоимене реке у Саву; младост Остроч-капетана (у записнику: син капетана из Острошца) и престрављеност оба Турчина су истинити; тачно је и да су Срби, који се, уосталом, називају њиховим правим именима, узели ствари и коње убијених. Једина нетачност која се може доказати састоји се у томе што, према записнику, лешеви нису били бачени директно у Саву, него у Босут. Осим тога, певач је у песму увео и једног хришћанског дечака којег су Турци одвели, а ова двојица Срба ослободили. Цела ова епизода, таква каква је била, имала је довољно јуначке садржине, уклапала се добро у општи оквир песме, те је зато није било потребно стилизовати и преиначавати. Тако је Вишњић у овом случају могао да задовољи захтев за реализмом, како садржајно тако и стилски. Можда му је и његов инстинкт говорио да би песма без једног таквог реалистичког уметка ипак испала сувише апстрактна и уопштена. Тиме је песма у бити закључена. Она се завршава патетичном клетвом удовице у којој се поново набрајају поједине српске вође и у двобоју убијени муслимански племићи. По нашем осећању, ово је сувишно понављање. За епску заједницу, напротив, ово је ефектно средство да се бит догађаја још једном предочи. Не може бити ни говора о томе да је певач ове песме погрешно схватио стварност или да је био заведен погрешним обавештењима. Он познаје чињенице, али их преноси на један виши стилски ниво да би њихово битно значење дошло до пуног изражаја.

[…]

(1961)

Максимилијан Браун

Превео са немачког: Душан Дивијак

 

Извор: СЕРБИА 2000: СЕРБИА : српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора : песме и поеме, приповетке, романи, драме, путописи, беседе, дневници, мемоари, есеји, писма, записи [одабрали и приредили: Р. Дамјановић, Н. Томић и С. Ћосић], Београд: „Итака”, стр. 166–168.

 

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Претходни чланак

Умро је правник и градоначелник Београда Нинко Петровић

muzicka akademija u beogradu
fakultet muzicke umetnosti
slucaj prokisnjavanja krova, voda
Наредни чланак

Основана је Музичка академија у Београду