Да се не заборавиЗанимљивости

Поглавари српске православне цркве: Мојсије заменио преслицу крстом

Недуго након Прве сеобе Срба хабзбуршка војска је поново потиснула Отоманско царство. Карловачки мир из 1699. показао се само као провизоран и привремен. Турска се повратила и почела ратове против Русије и Венеције, да би се убрзо умешао цар Карло VI. Његов војвода Еуген Савојски је победом код Петроварадина и заузимањем Београда 1716. односно 1717. присилио султана Ахмеда III да потпише Пожаревачки мир. Султан је уступио, између осталог, велики део Србије и успоставља такозвану Војну команду Краљевине Србије, где је надвојвода аустријски Карло VI, владар Светог римског царства, римско-немачки и краљ Мађарске, Хрватске и Чешке себи у колекцију додао још једну владарску титулу.

Оваква ситуација на терену потрајала је до Руско-турског рата (1735–1739) у ком је учествовала и Аустрија, и закључења Београдског мира, када је граница поново утвђена на Сави. Као и претходног пута, велики део становништва је у страху од одмазде због борбе на страни Аустрије, кренуо за њеном војском. Овог пута предводио их је Арсеније IV.

Исаија Ђаковић био је једнини епископ који је деловао на хабзбуршкој териотрији још пре Велике сеобе. Постао је 1708. крушедолски митрополит по смрти Арсенија III. Спор са Стефаном Метохијцем, који је раније проглашен наследником, решен је компромисом. Ђаковић је морао да пристане на одржавање блиских веза с патријаршијом да би Метохијац одустао од кандидатуре. Ђаковић, близак двору али и ватрени православац умро је већ после пола године у Бечу. Метохијац постаје администратор али и сам после убрзо умире и долази до избора Софронија Подгоричанина, владике пакрачког. Он није желео у Беч на потврду, како су му тамо умрла два претходника. Патријарх пећки Калиник издао му је потврду приликом посете Темишвару, да би убрзо потом умро. То што је избегао одлазак код цара митрополиту није помогло и он такође умире, већ 1711.

Црквени удар у Пећи

Грка Калиника заменио је скопски митрополит Атанасије али само на непуних годину дана, потом је умро већ у априлу 1712. Из списа из тог времена види се да је одржавао добре односе са митрополијом, духовним центром православаца на хабзбуршкој територији. После њега на трон ступа Мојсије Рајовић, митрополит рашки. У то доба, положај патријаршије био је финансијски страшно неповољан и црква је организовала прикупљање помоћи за Пећ, а и сама митрополија је обилно финансирала активности клера под турском влашћу. Многи виђени људи пречани су по целу имовину или део ње у тестаменту, с тим циљем, остављали цркви. О Мојсију се зна да је убрзо кренуо у обилазак Далмације, Босне и Херцеговине.

По потписивању Пожаревачком мира, патријаршија је изгубила надлежност над територијом Срема, Баната и командатуре па се Мојсије пожалио: „Не знамо шта да радимо, земља се умали, народ осиромаши, нема помоћи ни од куда, а издаци велики.ˮ Наставак опадања утицаја који је уследио сасвим је логичан. Из тих дана датира спис како је Тимотеј, монах светогорског манастира Ивирона, „клеветама и новцем испословао код султана да он буде постављен за патријарха пећког, а Мојсије Рајовић да буде свргнутˮ.

Ипак, уз не толико очекивану помоћ из Цариградске патријашрије и подршку других источних цркава овај удар је спречен. Додуше, како пише Живорад Јанковић у делу Кроз исповести Српске православне цркве, била је потребна велика сума новца. Забележено је да је 1722. патријарх тражио да не руше Ђурђеве ступове у Новом Пазару.

 Мојсије одбија црвени шешир

Викетније Поповић Јањевац био је митрополит који је пренео званично седиште у Карловце, мада је оно фактички већ неко време било тамо.

Викентије Поповић Јањевац

Викентије Поповић Јањевац

Крушедолски манастир спаљен је у рату 1716. Београдска митрополија се 1718. нашла у Краљевини Србији и јавља се иницијатива за спајање са оном у Карловцима, чему су се аустријске власти противиле. Поново је тешко време за цркву због политичког и притиска католичког клера, који спутавају активности митрополије. Викентије се разболео 1722. па сабор у Варадинском Шамцу одређује митрополита београдског Мојсија Петровића за његовог заменика.

По смрти Викентија, под Мојсијем настаје Београдско-карловачка митрополија. Он је унео нови дух у организацију. Развијао је школски систем за клер, ослоњен на руску цркву, и увео грб митрополије. Треба истаћи, пише Живорад Јанковић, да је прописао да се и над гробовима женских особа поставља крст као до тада преслица. Неки су то схватали као новотарију која угрожава веру. Мојсије је, по речима историчара Владимира Ћоровића, признао да му је нуђен црвени бискупски шешир. И овај митрополит умире у царском граду, и то током борбе за очување давно загарантованих права, 1730. године. Сличан верски ослонац у Русији али и војни, тражио је и Данило I Шћепчев Петровић Његош, владика цетињски, црногорски кнез, митрополит и оснивач династије Петровић Његош. Он је избаран 1697, а избегли патријарх Арсеније III, његов пријатељ и земљак хиротонисао га је у Сечују три године касније. Данило је успео да издејствује приличан степен самосталности Црне Горе и тако објединио световну и духовну власст. Умро је 1735.

Беч би да управља

Арсеније IV Јовановић Шакабента преузима вођство патријаршије после патријарха Мојсија Рајовића, 1725. Потиче из села Шаке у Старој Херцеговини а рођен је 1698. Постао је рашки митрополит већ са 22 године живота, а убрзо затим Мојсијев наследник. Хвалио је митрополита Петровића као доброг ктитиора и домаћина српске цркве.

Арсеније IV Јовановић Шакабента

Арсеније IV Јовановић Шакабента

Митрополит београдско-карловачки после Петровића 1831. постаје Викентије Јовановић. Он такође верује у образовање и отвара грчку школу у Београду и латинску у Карловцима, а такође нагиње Русима. Из Беча му изазивају невоље још за време сабора на којем је изабран. Наиме, власт је настојала да подели митрополију поново на две, да је потпуно одвоји од везе с патријаршијом, па чак и да оснује одвојену патријаршију али није јој успело.

Вићентије са сарадницима упорно инсистира на старим привилегијама. Ипак, поред трпљења притисака Римокатоличке цркве, сведоци су и терора нових власти над народом у Србији, толиког да много људи чак прелази на турску страну. Викентије је у Београду подигао цркву и резиденцију.

Друга сеоба

Када је 1735. почео рат, Аустријанци су лако заузели Ниш и Нови Пазар. Осокољени Арсенијем IV, архиепископ охридски Јоасаф и надбискуп скопски Михаило Сума, по подацма историчара Петера Бартла, ступају у тајне преговоре са бечкм двором. Многи Срби се боре на аустријској страни, а устанке с њима дижу и арбанашка племена Кељмендија, Хота и Груда. Једно патријархово писмо је пресренуто и Османлије су га 1737. ухапсиле у Пећи. Успео је да побегне и дигим путем према Ругове, Васојевића, Новог Пазара, Крагујевца и Ниша долази до Београда тада још под аутријском влашћу. Владика смоковски Симеон, његов брат, мучен је и убијен. За патријархом се повлачи велики део народа, које власти у Бечу прихватају као добровољце у Војној крајини. Део Албанаца, католика, насељава Хртковце, Никинце и Јарак у Срему. Из Београда Арсеније IV прешао је у Беч, одакле јуна 1738. долази у Карловце, по смрти митрополита Јовановића. Титула патријарха му је призната тек 1741. године. Он је у Сремским Карловцима изградио патријаршијски двор, који је изгорео 1788.

Карловачки двор и Саборна црква у Сремским Карловцима (Фото извор: https://graditeljins.wordpress.com/graditelji-info/vladimir-nikolic/vladimir-nikolic-002/)

Карловачки двор и Саборна црква у Сремским Карловцима (Фото извор: https://graditeljins.wordpress.com/graditelji-info/vladimir-nikolic/vladimir-nikolic-002/)

Грци на трону Светог Саве

После ових догађаја, у Пећкој патријаршији преовладава грчки утицај и готово да престају контакти са митрополијом у Срему. На трон долази Јоаникије Караџа Грк, протосинђел Велике цркве у Цариграду, пореклом из фанариотске породице. Настојао је да успостави везу са избеглим јерарсима, али они су чак обуставили да финансијски помажу стару патријаршију. Арсеније је одржавао контакте само с неким манастирима. Омражени Јоаникије већ 1746. године одлази са места патријарха. Касније је био халкидонски патријарх па чак и две године цариградски патријарх, да би 1763. био збачен.

Владика Сава Петровић Његош на духовни и државни престо долази после Данила 1735. године. Од руске царице Јелисавете и кћерке Петра Великог, издејствовао је да се његовој митрополији призна аутокефалност.

Сава Петровић Његош

Сава Петровић Његош

Под притиском је 1850. године препустио је митрополију синовцу Василију III, којег је пећки патријарх Атанасије II Гавриловић хиротонисао за „митрополита црногорског, скендеријског и приморског и егзарха светог престола словено-српске патријаршије у Пећиˮ. Увео је у грб Црне Горе елемент златног лава у ходу, а у канџе двоглавог орла ставио змију.

Арсеније II (1747–1752), бивши скопски митрополит, поправио је односе са Караловачком митрополијом. Био је хваљен од српског и бугарског клера, а познато је и да је по ступању на трон отишао у канонску посету Сарајеву. После њега се у кратком периоду смењује неколико поглавара, где није сасвим сигурно ког су порекла.

Гаврило II Сарајевац (Михајловић или Михић, Микић) није ни устоличен него је убрзо, пред смрт, престо предао Гаврилу III Николину, митрополиту нишком. Није се дуго задржао, а остали су подаци о томе да су га арихијереји за време Кирила II Грка (1759–1763) молили да поново прихвати чин патријарха, како је Кирил био омражен. Између љих двојице као поглавари у Пећи помињу се Викентије Стефановић, Пасије II Грк и Гаврило IV Грк. За Викентија се сумња да су га отровали у Цариграду, где је отишао по потврду, а његов пратилац Пасије се онда вратио као патријарх.

Школе на првом месту

Митрополит карловачки је, после Арсенија, пет месеци био Исајиа (Јован Антоновић) из Будима. Умро је у Бечу почетком 1749. После њега долази епсиком горњокарловачки Павле Ненадовић (1749–1768), такође из Будима. Седиште горњокарловачког владике било је у Плашком у Лици. Био је раније човек од поверења Мојсија Петровића и патријарха Арсенија II. У Плашком је основао неку врсту богословије и епархијски архив и учврстио положај те епархије као митрополит запамћен је по противљењу сеобе Срба у Русију у покрајину Нова Србија, под поткуповником моришке лиције Јованом Хорватом, који је тамо организовао војну границу. Марија Терезија била је присиљена да Србима гневним због закидања дотад загарантованих права потврди привилегије. Ненадовић је био један од највећих јерарха српске цркве. На самом почетку столовања осоновао је фонд за одржавање школа. Из афере са Кирилом II остаје податак да су га владике молиле да утиче на Гаврила III да поново постане патријарх, што је потоњи одбио.

Последњи Србин на челу Пећке патријаршије био је Василије Бркић (1763–1765) из Карловаца. Изгледа да је успео да збаци Кирила II, за шта су му се Фанариоти у Истанбулу осветили оптужујући га за шпијунажу. Заточен на Кипру, одакле је успео да побегне у Црну Гору, где је саставио Службу светом Василију Острошком. За руског генерала Алексија Орловог пише Описаније турских области и у њима хришћанског народа, а нарочито српског. Затим иде у Беч па у Русију, где умире 1772.

Калиник II био је последњи патријарх у Пећи. Он је 1766. поднео оставку васељенском патријарху Самуилу Ханџерису и предложио је да се патријаршија укине због „нагомиланих дуговаˮ. Касније је био београдски митрополит. Пећ није задржала ни ранг епископије, већ је бивша патријаршија потпала под Призренску митрополију. Епископи блиски Карловцима систематски су потискивани, па чак и прогањани. Српска црква губи утиацај под турском влашћу на неко време, а Граница постаје духовна и политичка матица.

Извор: Игор Тодоровић, Istorija revija, Eccoprint d. o. o., Београд, 2010, стр. 14‒16.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

markovic
Претходни чланак

Умро је ликовни уметник Раде Марковић

branislav_bukurov
Наредни чланак

Рођен је географ и академик Бранислав Букуров