На данашњи дан пре сто година, 12. септембра 1916. године, српска војска почела је освајање Кајмакчалана. До тога је дошло убрзо након што се после преласка Албаније и опоравка на Крфу, српска војска нашла на Солунском фронту и отпочела борбе за повратак у отаџбину. Тог лета 1916. године савезници су успешно приводили крају преговоре са Румунима, у вези са њиховим уласком у рат на страни Антанте, те је одлучено да се крајем августа започне са офанзивом на Солунском фронту, ради везивања бугарских снага на грчкој граници. Српска војска и француске снаге требало је да нападну бугарско десно крило. Према том наређењу, начелник Штаба Врховне команде Српске војске, генерал Петар Бојовић, 8. септембра издао је своју заповест и одредио задатке Првој армији војводе Живојина Мишића, Другој армији Степе Степановића и Трећој армији пуковника Милоша Васића. Оне су са Француско-руском армијом на данашњи дан, после снажне артиљеријске припреме отпочеле напад. Висине од преко 2500 метара, овај каменити плато, заједно са својим висовима представљао је природно утврђење и кључ бугарских положаја. Свесни тога, они су га утврдили са три реда ровова, између којих је била бодљикава жица, као и другим фортификационим објектима, и назвали га „Борисов град“, по свом митском јунаку. Са друге стране, за Србе је Кајмакчалан поред стратешког положаја, био значајан јер се преко његове највише коте протезала државна граница Краљевине Србије, па би након девет месеци изгнанства, ти људи поново били код куће. Они су га називали „Врата Србије“ или „Капија слободе“. Последњег дана септембра, након деветнаест дана нападања, Кајмакчалан је освојен. Завршене су борбе вођене између Срба и Бугара више од два месеца, заузета је доминантна позиција на том делу фронта, српска војска је опет крочила на своју земљу, а цена овог успеха било је више од четири и по хиљаде страдалих српских војника, међу којима и Војвода Вук. Српско напредовање наставило се и на другим секторима, а наредна значајна битка била је у луку Црне реке, где је Прва армија направила дубок продор у бугарску одбрану и натерала их да се повуку преко 40 километара, после чега су савезничке трупе, без борбе, ушле у Битољ. Ипак, Немци и Бугари успели су да зауставе напредовање северно од Битоља, те је фронт стабилизован и прешло се на рововски рат, који је у том облику потрајао још скоро две године, до коначног пробоја. На врху Кајмакчалана, краљ Александар Карађорђевић подигао је капелу, споменик палим јунацима, са Пупиновим звоном поред, поклоном великог научника, а ту је у урни по сопственој жељи положено и срце доктора Арчиблада Рајса. Нажалост, данас звона више нема, као ни срца великог пријатеља Срба, које су непријатељи током Другог светског рата извадили из урне и ко зна шта са њим урадили, а и сама капела је оштећена. Ипак, у престоници још увек постоји нешто што је после рата донето да нас сећа на ове јунаке. То је осматрачница српске Врховне команде, која је растављена, па воловским колима пренета у Београд и поново састављена, а налази се у парку преко пута Народне скупштине.

Од важних догађаја у вези са Србијом на овај дан издвајамо још:

1853. године рођен је писац Симо Матавуљ;
1876. године рођен је српски политичар, позоришни и књижевни критичар Милан Грол;
1920. године проглашено је васпостављање српске Патријаршије у Сремским Карловцима;
1980. године умро је књижевник Душан Матић;
1999. године преминуо је новинар Предраг Милојевић.