AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

PLAN ZA POKOLJ VIĐENIJIH SRBA U BEOGRADSKOM PAŠALUKU

Čim je nestalo paše, janičari su se dokopali pašaluka. Četiri njihova prvaka: Mehmed-aga Fočić, Kučuk-Alija, Aganlija i Mula Jusuf uzeli su odmah vlast u ruke, pod imenom dahija.

Osećajući dobro da su izvršili buntovnički akt protiv sultana i da će im se za to vlada osvetiti, oni su odmah u ime knezova i raje napisali sultanu žalbu protiv Mustafa-paše. Optuživali su ga kao tiranina i nepoštena čoveka, čiji su zulumi prinudili polovinu naroda da se iseli u Austriju. Janičarski prvaci predstavljeni su, naprotiv, kao jedini istinski zaštitnici i dobrotvori naroda. Sazvali su knezove i tražili od njih da potpišu tu žalbu i da na nju stave svoje pečate. Knezovi su zatražili izvestan rok da se posavetuju. Rok im nije odobren i oni su odmah morali dati potpise.

Čim je tužba poslata u Carigrad, dahije su počele postupati s pašalukom kao s kakvom pokorenom zemljom, trudeći se da za sebe izvuku što više koristi.

Međutim, vest o Mustafa-pašinoj smrti i utvrđenju dahijske uprave u Beogradskom pašaluku pukla je bila po okolnim pašalucima. Ubrzo su čitave čete janičara i razbojnika nagrnule u pašaluk iz Bosne, Albanije, Rumenlije itd. Kako je dahijama bila potrebna pomoć, oni su ove razbojnike lepo primili i pašaluk je uskoro bio preplavljen njima. Ove pridošlice nastanile su se kao vladini agenti, pod imenom kabadahija (male dahije), bimbaša, buljukbaša, subaša itd.

Porezi su samovoljno povećani, knezovi lišeni svoje vlasti, sve povlastice dobijene fermanom od 1793. bile su ukinute i pašaluk je bio povraćen pod tiransku upravu, koja je u njemu vladala pre Kočine krajine.

Nova uprava bila je nesnosna ne samo srpskoj raji, koja nije bila toliko imućna da je mogla zadovoljiti zakonite zahteve spahija i sve veće apetite novih gospodara. Ona je bila nesnosna čak i mirnim Turcima, naročito spahijama, koji su dotle uživali poštovanje i spokojno živeli od svojih redovnih prihoda. Sad su im prosti razbojnici bili pretpostavljeni i njihovi su prihodi bili smanjeni preteranim zahtevima tih došljaka, koje su siroti seljaci morali zadovoljavati. Tako su dahije, umesto da zadobiju simpatije spahija, činile sve da ih izgube.

Nezadovoljstvo spahija i svih Turaka odanih sultanu uskoro se i pokazalo. Ali dahije je podržavao Pazvan Oglu, koji je bio još uvek vrlo moćan. Da bi sačuvala spoljašnjost, turska vlada se zadovoljila naimenovanjem novoga vezira u Beogradskom pašaluku namesto Mustafa-paše. To je bio jedan starac, kojim su dahije raspolagale po svojoj volji. Međutim, uskoro se među Srbima, pa čak i među Turcima, javio jedan ozbiljan pokret protiv dahija. Za vođu je bio izabran Derviš-beg, sin Mustafa-paše, koji je od smrti svoga oca živeo u Carigradu. Potrebno je bilo da se za njega izradi ferman koji bi ga ovlastio da otera dahije i da pašaluk povrati pod vlast sultanovu i da se zatim iz Austrije nabavi oružje i municija. Ali nekoliko suviše revnosnih pristalica pokreta umalo nisu sve upropastili. U okolini Požarevca javio se pre vremena (1802) jedan ustanak, koji su dahije svirepo ugušile. I pored toga neuspeha, zavera protiv dahija proširena je u toku 1803. godine. Austrijske granične vlasti bile su takođe naklonjene tom pokretu.

Pripreme su napredovale i kod Srba, kao i kod Turaka. Čas ustanka se približavao, ali pobeda raje bila je još daleko. Krajem 1803. ili početkom 1804. jedno pismo kneza Alekse Nenadovića, upućeno majoru Miteseru u Zemun, bilo je uhvaćeno i predato dahijama. Pisac tog pisma izlagao je austrijskom oficiru političko stanje u Beogradskom pašaluku. Pošto ga je izvestio da Srbi i Turci idu složno protiv dahija i da će uskoro doći do borbe, on je molio za pomoć u municiji i oficirima.[1]

Uplašene, videći da im opasnost preti i iz Carigrada i u samom pašaluku, dahije su odlučile da se jednim pokoljem oslobode unutrašnjih neprijatelja. Svi viđeniji Srbi koji su uzeli učešća u poslednjem austro-turskom ratu imali su da budu posečeni. Kad narod bude tako zastrašen i lišen svojih branilaca, vlast dahija biće znatno utvrđena ‒ držali su oni.

 

IZVOR: Jakšić 2020: Grgur Jakšić, Evropa i vaskrs Srbije : (1804‒1834) [Kolo 112, knj. 748], Beograd: Srpska književna zadruga, str. 27‒29.

[1] Izgleda da to pismo nije pisao knez Aleksa, nego njegov sin Matija, s dvojicom svojih prijatelja (M. Nenadović ‒ Memoari. I izd. str. 55 i 379 i II izd. 66‒67. i L. Arsenijević Batalaka. Istorija Srpskog ustanka. Beograd, 1898. I. 63).

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

28Savcic-Milos
Prethodni članak

Umro je industrijalac i gradonačelnik Beograda Miloš Savčić

ivo-andric-ispred-cuprije-na-drini
Naredni članak

Umro je književnik i diplomata Ivo Andrić