АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

ПЛАН ЗА ПОКОЉ ВИЂЕНИЈИХ СРБА У БЕОГРАДСКОМ ПАШАЛУКУ

Чим је нестало паше, јаничари су се докопали пашалука. Четири њихова првака: Мехмед-ага Фочић, Кучук-Алија, Аганлија и Мула Јусуф узели су одмах власт у руке, под именом дахија.

Осећајући добро да су извршили бунтовнички акт против султана и да ће им се за то влада осветити, они су одмах у име кнезова и раје написали султану жалбу против Мустафа-паше. Оптуживали су га као тиранина и непоштена човека, чији су зулуми принудили половину народа да се исели у Аустрију. Јаничарски прваци представљени су, напротив, као једини истински заштитници и добротвори народа. Сазвали су кнезове и тражили од њих да потпишу ту жалбу и да на њу ставе своје печате. Кнезови су затражили известан рок да се посаветују. Рок им није одобрен и они су одмах морали дати потписе.

Чим је тужба послата у Цариград, дахије су почеле поступати с пашалуком као с каквом покореном земљом, трудећи се да за себе извуку што више користи.

Међутим, вест о Мустафа-пашиној смрти и утврђењу дахијске управе у Београдском пашалуку пукла је била по околним пашалуцима. Убрзо су читаве чете јаничара и разбојника нагрнуле у пашалук из Босне, Албаније, Руменлије итд. Како је дахијама била потребна помоћ, они су ове разбојнике лепо примили и пашалук је ускоро био преплављен њима. Ове придошлице настаниле су се као владини агенти, под именом кабадахија (мале дахије), бимбаша, буљукбаша, субаша итд.

Порези су самовољно повећани, кнезови лишени своје власти, све повластице добијене ферманом од 1793. биле су укинуте и пашалук је био повраћен под тиранску управу, која је у њему владала пре Кочине крајине.

Нова управа била је несносна не само српској раји, која није била толико имућна да је могла задовољити законите захтеве спахија и све веће апетите нових господара. Она је била несносна чак и мирним Турцима, нарочито спахијама, који су дотле уживали поштовање и спокојно живели од својих редовних прихода. Сад су им прости разбојници били претпостављени и њихови су приходи били смањени претераним захтевима тих дошљака, које су сироти сељаци морали задовољавати. Тако су дахије, уместо да задобију симпатије спахија, чиниле све да их изгубе.

Незадовољство спахија и свих Турака оданих султану ускоро се и показало. Али дахије је подржавао Пазван Оглу, који је био још увек врло моћан. Да би сачувала спољашњост, турска влада се задовољила наименовањем новога везира у Београдском пашалуку наместо Мустафа-паше. То је био један старац, којим су дахије располагале по својој вољи. Међутим, ускоро се међу Србима, па чак и међу Турцима, јавио један озбиљан покрет против дахија. За вођу је био изабран Дервиш-бег, син Мустафа-паше, који је од смрти свога оца живео у Цариграду. Потребно је било да се за њега изради ферман који би га овластио да отера дахије и да пашалук поврати под власт султанову и да се затим из Аустрије набави оружје и муниција. Али неколико сувише ревносних присталица покрета умало нису све упропастили. У околини Пожаревца јавио се пре времена (1802) један устанак, који су дахије свирепо угушиле. И поред тога неуспеха, завера против дахија проширена је у току 1803. године. Аустријске граничне власти биле су такође наклоњене том покрету.

Припреме су напредовале и код Срба, као и код Турака. Час устанка се приближавао, али победа раје била је још далеко. Крајем 1803. или почетком 1804. једно писмо кнеза Алексе Ненадовића, упућено мајору Митесеру у Земун, било је ухваћено и предато дахијама. Писац тог писма излагао је аустријском официру политичко стање у Београдском пашалуку. Пошто га је известио да Срби и Турци иду сложно против дахија и да ће ускоро доћи до борбе, он је молио за помоћ у муницији и официрима.[1]

Уплашене, видећи да им опасност прети и из Цариграда и у самом пашалуку, дахије су одлучиле да се једним покољем ослободе унутрашњих непријатеља. Сви виђенији Срби који су узели учешћа у последњем аустро-турском рату имали су да буду посечени. Кад народ буде тако застрашен и лишен својих бранилаца, власт дахија биће знатно утврђена ‒ држали су они.

 

ИЗВОР: Јакшић 2020: Гргур Јакшић, Европа и васкрс Србије : (1804‒1834) [Коло 112, књ. 748], Београд: Српска књижевна задруга, стр. 27‒29.

[1] Изгледа да то писмо није писао кнез Алекса, него његов син Матија, с двојицом својих пријатеља (М. Ненадовић ‒ Мемоари. I изд. стр. 55 и 379 и II изд. 66‒67. и Л. Арсенијевић Баталака. Историја Српског устанка. Београд, 1898. I. 63).

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

28Savcic-Milos
Претходни чланак

Умро је индустријалац и градоначелник Београда Милош Савчић

ivo-andric-ispred-cuprije-na-drini
Наредни чланак

Умро је књижевник и дипломата Иво Андрић