После смрти Мутимирове наследио је српски престо његов најстарији син Прибислав (око 891. године). Али Петар, син Гојников, који је после пораза свога оца и свога стрица побегао био у Хрватску, дође из Хрватске, потисне Прибислава и завлада у Србији, а Прибислав и његова браћа побегну у Хрватску.

Петар није могао да задуго у миру влада. Против њега су предузимали акцију разни претенденти, и из Хрватске и из Бугарске. Три године после његова доласка на владу дигне се на њега средњи син Мутимиров – Бран – али га Петар победи, ухвати и ослепи. После тога удари на њега из Бугарске Клонимир, син Стројимиров, унук Властимиров. Али Петар и њега победи, а сам Клонимир погине у борби.

После тога владао је Петар на миру, и од претендената и од спољних и унутрашњих непријатеља, пуних двадесет година. Он је за то време нешто лавирао између Бугарске, која је у то доба била под царем Симеоном најснажнија држава на Балканском полуострву, и Византије, која се необично вешто и жилаво борила да одржи своју власт и углед.

У један мах (око 917. године) Петар је, изгледа, мислио како је ипак за његову државу корисније да се приближи Византији и да са њом ступи у интимније везе, мада је био у врло добрим односима са Симеоном, који га је био чак и окумио. Али састанак његов са византијским командантом Драча, о коме је јавио у Бугарску захумски кнез Михајло Вишевић, изазвао је код Симеона сумњу у исправност Петровог политичког држања и у његове намере, те се он реши да уклони себи с пута непоузданог суседа и кума.

Стога Симеон пошаље у Србију против Петра војску, и са њом претендента Павла, сина Брановог, којег је Петар био ослепио. Бугарске војводе позову Петра на састанак, утврдив заклетвом да му неће ништа учинити. Петар је лаковерно поверовао бугарским војводама и дошао у бугарски логор, али га ту Бугари ухапсе, окују и одведу у Бугарску, где је у тамници и умро.

Петар је био, како се по свему види, вешт и окретан политичар, добар војник и популаран владар. Он је савладао све претенденте који су му у почетку његове владе спорили право на престо, и био је са те стране после, све до своје смрти, миран. Његово вешто лавирање за дуго времена између Византије и Бугарске – политика коју у оно доба није било лако спровести – показује политички таленат и умешност, а његови војни успеси доказ су његових војних способности. И са признањем треба истаћи факт да је он у оно бурно доба успео да својој земљи осигура мир за двадесет година.

Станоје Станојевић

Извор: Станојевић 2013: Станоје Станојевић, Сви српски владари : биографије српских (са црногорским и босанским) и преглед хрватских владара, Београд: „Отворена књига”, стр. 11–12.