[…] Ironičan je pomalo paradoks da je pesnik koji je najviše o smrti pevao najduže ostao da se rve sa životom koji je njegovoj poeziji pružio samo crne motive. Vojislav je umro mlad gušeći se od tuberkuloze; Dis se utopio; Dučić umro u izgnanstvu; Rakić davno podlegao raku, samo je Sima Pandurović, pesnik smrti, ostao da joj hrabro prkosi. I za vreme svog dugog i plodnog života radio je i uradio mnogo: pisao stihove, strasno se bavio kritikom, prevodio, ozbiljno se bavio estetikom, bio je jedno vreme između dva rata jedan od korifeja intelektualizma u poeziji i teoriji. I, kao što to ponekad biva, ostalo je od tog plodnog čoveka, kao najznačajnije, kao najpotpunije, ono što je u najranijoj mladosti napisao: prva sveska stihova, čuvene Posmrtne počasti, u kojima je Pandurović najbolje i najpunije izrazio ono što je u svetu imao da kaže i da otkrije. Već druga zbirka Dani i noći nije bila na istoj visini, niti ima isti značaj, iako i u njoj ima nekoliko dragocenih pesama. A prošlo je samo tri godine razmaka između te dve knjige. […] Pesnik koga je Skerlić proglasio za bolesnog i dekadentnog pesnika truleži pokazao se u kritici i teoriji konzervativan i odbojan kao Nedić pre njega. Takvi su ponekad putevi razvoja: najcrnji pesimist u Srbiji svog vremena, pravi bodlerovski negator i ironizator, u teoriji je padao u naivne, emotivističke stavove koji sa njegovim poetskim iskustvom teško mogu da se pomire. Čovek se začudi kad pročita njegovo sopstveno tumačenje pesimizma, svedeno na jednostavnu psihološku teoriju oslobođenja i rasterećenja: „Razumljivo je što se pesnik pre odlučuje na stvaranje svog dela pod negativnim emocijama ‒ u seti, neraspoloženju, tuzi, nesreći ili očajanju, dakle bolu, a ređe u momentima zadovoljstva, u časovima radosti, sreće ili ushićenja. U prvom slučaju rad na književnom delu znači slabljenje bola, u drugom slabljenje zadovoljstva… Ako, dakle, ima više dela sa pesimističkom nego optimističkom notom, to dolazi prosto otuda što se dela radije pišu kad je čovek nesrećan nego kad je srećan.” […]

Zoran Gavrilović

IZVOR: Gavrilović 1972: Zoran Gavrilović, „Sima Pandurović” u: Srpska književnost u književnoj kritici: Pesništvo od Vojislava do Bojića, Beograd: „Nolit”, str. 356‒357.