[…] Ироничан је помало парадокс да је песник који је највише о смрти певао најдуже остао да се рве са животом који је његовој поезији пружио само црне мотиве. Војислав је умро млад гушећи се од туберкулозе; Dis се утопио; Дучић умро у изгнанству; Ракић давно подлегао раку, само је Сима Пандуровић, песник смрти, остао да јој храбро пркоси. И за време свог дугог и плодног живота радио је и урадио много: писао стихове, страсно се бавио критиком, преводио, озбиљно се бавио естетиком, био је једно време између два рата један од корифеја интелектуализма у поезији и теорији. И, као што то понекад бива, остало је од тог плодног човека, као најзначајније, као најпотпуније, оно што је у најранијој младости написао: прва свеска стихова, чувене Посмртне почасти, у којима је Пандуровић најбоље и најпуније изразио оно што је у свету имао да каже и да открије. Већ друга збирка Дани и ноћи није била на истој висини, нити има исти значај, иако и у њој има неколико драгоцених песама. А прошло је само три године размака између те две књиге. […] Песник кога је Скерлић прогласио за болесног и декадентног песника трулежи показао се у критици и теорији конзервативан и одбојан као Недић пре њега. Такви су понекад путеви развоја: најцрњи песимист у Србији свог времена, прави бодлеровски негатор и иронизатор, у теорији је падао у наивне, емотивистичке ставове који са његовим поетским искуством тешко могу да се помире. Човек се зачуди кад прочита његово сопствено тумачење песимизма, сведено на једноставну психолошку теорију ослобођења и растерећења: „Разумљиво је што се песник пре одлучује на стварање свог дела под негативним емоцијама ‒ у сети, нерасположењу, тузи, несрећи или очајању, дакле болу, а ређе у моментима задовољства, у часовима радости, среће или усхићења. У првом случају рад на књижевном делу значи слабљење бола, у другом слабљење задовољства… Ако, дакле, има више дела са песимистичком него оптимистичком нотом, то долази просто отуда што се дела радије пишу кад је човек несрећан него кад је срећан.” […]

Зоран Гавриловић

ИЗВОР: Гавриловић 1972: Зоран Гавриловић, „Сима Пандуровић” у: Српска књижевност у књижевној критици: Песништво од Војислава до Бојића, Београд: „Нолит”, стр. 356‒357.