АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

Палман Брахт – немачки витез-најамник у служби српског цара

У време владавине Стефана Душана, како као краља (1331–1345), тако и kao цара (1345–1355), у његовој служби било је витезова-најамника, највероватније из аустријских земаља. Они се у средњем веку код Срба називају Аламанима, у византијским историјским изворима који се односе на владавину Стефана Душана помињу се исто као Аламани али Германи (Немци), па и Латини. Коначно, у неким историјиским изворима на латинском језику они се називају и Тевтонцима. Заповедник тих најамника у Душановој служби био је човек по имену Палмaн Брахт.

У Србији се први пут помиње већ на почетку владавине Стефана Душана. Наиме, октобра 1333. године као најаминик овог српског краља наводи се Palmanus Teutonicus. Скоро је сигурно да је пореклом био из источних Алпа. Врло је вероватно да је потицао из Аустрије. Тачније речено, могуће је да је био из земаља под влашћу аустријских надвојвода, конкретно из Штајерске.

У савременим историјским изворима на латинском језику, овај најамник се најчешће помиње као Palmanus de Letinberch, miles domini regis Rasie (Палман од Летинберга, војник господара краљевства Рашке). Историчар Константин Јиричек, писац Историје Срба, која приказује средњoвековну прошлост овога народа, указује на то да се у савременим историјским изворима овај ратник помиње и као капетан те га зато и сам тако назива. Јиричек капетана Палмана назива још и немачким витезом, немачким војсковођом и најамничким старешином.

Александар Соловјев, наш познати историчар права између два светска рата, Палмана пак назива војводом. Али у нашој историографији српског средњег века сматра се како није вероватно да је овај старешина страних најамника у Душановој служби имао домаћу титулу војводе.

У Душанову државу најамник Палман је, како изгледа, стигао посредством Дубровчана. Врло брзо након свог доласка овај Аустријанац је, како се чини, стекао Душаново пуно поверење. Из тог разлога је на двору тог владара, током читаве његове владавине, поменути ратник био „знаменита личностˮ. Историчар Андрија Веселиновић сматра да је Палман био утицајан човек и на Душановом двору и у његовој војсци.

Као поверљив дворанин али и као војнички командант у Душановој служби, наведени најамник је, како изгледа, поред осталог, имао велики допринос и у уобличавању грба поменутог српског владара. Велики познавалац српске средњовековне хералдике Александар Соловјев сматрао је како је Палман утицао да се Душан определи да његов грб буде представа двоглавог орла, по којем би га препознавали на Западу.

Застава Српског царства (1339)

Застава Српског царства (1339)

Као Душанов човек од поверења, овај командант његових најамника је у пролеће 1336. године преко Дубровника у Србију допратио једно посланство војводе (херцeга) Отона, аустријског владара. Пошто су у питању његови земаљаци, он је био њихов водич али и тумач. Ово аустријско посланство долазио је у Србију у вези с једним врло деликатним Душановим породничним проблемом. Наиме, тадашњи српски краљевски пар, Душан и Јелена, није имао мушког потомка као наследника престола. У жељи да обезбеди потомство, овај српски владар је ступио у преговоре с аустријским војводом. Краљ Душан је показивао жељу да ожени Отонову синовицу Елизабету. Она је била кћерка Изабеле – Елизабете Арагонске и тада већ покојног Отоновог брата Фридириха Лепог Хабзбурга.

До Душанове женидбе са младом принцезом Елизабетом ипак није дошло. У јесен исте године је умрла јер се, по предању, на смрт преплашила од удаје за некатолика. Међутим, у историографији постоји мишљење да је поменута принцеза свенула од туберкулозе. Душан и Јелена су 1336. или 1337. године добили сина Уроша.

Пошто је пре свега био ратник, најважнија улога и првенствени допринос витеза Палмана у Душановој служби био је свакако на војном плану. Овај витез је био командант око три стотине тешко оклопљених коњаника, најамника у српској војсци. Јован Кантакузин, један од најкрупнијих византијских феудалаца, војсковођа и византијски цар, а у монаштву и историчар, у својим мемоарима помиње те Душанове војнике. Овај Византијац, који је у поменутим својствима на историјској сцени деловао, временски грубо омеђено, у другој и трећој четвртини 14. века – као човек искусан у војним активностима, учио је да таква врста војника има предности над византијском и српском пронијарском војском. У односу на пронијарску, најамничка војска била је далеко кориснија и то из бар два разлога. Један је што су најамници за разлику од пронијарске војске стално били на окупу. Други је што су у сваком моменту били спремни за оружану борбу. За њу су они били и добро увежбани.

Према мишљењу академика Божидара Ферјанчића, а из сведочанства Јована Кантакузина, које он наводи у својим мемоарима, може се закључити да су се немачки најамници уз Душана борили у његовим најважнијим ратним походима. То су била освајања на рачун тада већ увелико ослабљене и посрнуле Византије.

Како изгледа и како се може закључити из историјских извора које је академик Михаило Динић навео у свом раду о витезу Палману, овај најамник из Аустрије је са својим саборцима вршио послове ’полицијске природе’. Обављао је за свог господара и друге поверљиве послове и задатке. На пример, преузимање заложеног оружја неког Душановог човека (подложника или вазала који је свакако био племић односно властелин) из Дубровника. Задатак му је био и обезбеђење испоруке жита из државе Стефана Душана у Дубровник. Вероватно је Палман извршавао и многе друге сличне задатке и послове за које му је Душан дао заповести а за које му је била потребна оружана сила. Другим речима, за то су требала одређена општа знања и вештине, али и личне способности војне природе.

Палман је, како изгледа, имао извесну слободу. Чини се да је пословао за свој рачун и у своју корист с неким блиским сарадницима свога господара што је и сам био. Тако се појављује као јемац кнеза Николе Буће, Душановог протовестијара, вештог и предузимљивог пословног човека, једног од најкрупнијих и најугледнијих которских патриција. Као такав, Палман је обећао да ће лично дубровачком властелину Симону Бенешићу исплатити дуг ако то Никола Бућа не уради.

Никола Бућа (Детаљ са слике „Крунисање цара Душанаˮ Паје Јовановића)

Никола Бућа (Детаљ са слике „Крунисање цара Душанаˮ Паје Јовановића)

Витез Палман је до самог краја владавине Стефана Душана био у кругу његових најближих и, вероватно, најутицајних сарадника. Можда не би требало искључити ни могућност да је Палман био један од најистакнутијих војних саветника цара. То се види из чињенице да је 1354. године авњонски папа Иноћентије VI своје посланике које је упутио на Душанов двор, поред осталих утицајних људи из Душанове близине, препоручио и ратнику Палману. Папа заповедника Душанових најамника-оклопника управо помиње с војном титулом. Он га назива Palmannocapitaneo.

Папа Иноћентије VI је уз своје писмо цару Душану послао препоруке за своје људе и у писмима царици Јелени и Урошу. Такође, папа је своја писма и препоруке упутио и крупној духовној властели и највишим црквеним великодостојницима. То се пре свих односило на српског патријарха Јоаникија али и на друге епископе. Иноћентије VI је писао и најкрупнијим, најмоћнијим и најутицајнијим световним велможама, дворјанима и високим државним службеницима – севастократору Дејану, деспоту Оливеру, кесару Прељубу, великом логотету Гојку, коморнику Грубу (Пасквалију) или Грубу Котаранину, који је на месту главног финансијског сарадника цара Душана заменио свог суграђанина и сталешког друга, Николу Бућу и још некима.

Авињонски католички првосвештеник Иноћентије VI је Палману послао писмо с поруком да помогне и код цара Душана подржи идеју о склапању уније између српске и католичке цркве. Капетан Палман је тим пре био погодан да код Душана интервенише у корист уније са католичком црквом, конкретно с папском столицом у Авињону, зато што је био католик. Душан је у наведене преговоре с Иноћентијем VI ушао са жељом и циљем да га овај папа именује за врховног капетана једног ратног похода, који би имао елементе крсташког рата. Душанов циљ у том војевању био је да се Турци истерају са Балканског полуострва, назад у Малу Азију. Као војник, Палман је и за овај део преговора био пожељан учесник.

Витез и капетан Палман је у служби Стефана Душана био више од две деценије, 1333–1355. године. Новембра те године Душан је послао Палмана у северну Далмацију. Овај заповедник Душанових најамника је тамо, највероватније са својим земљацима и саборцима, отишао и са још једним од Душанових најистакнутијих дугогодишњих сарадника. Био је то царев дворјанин, политички и војни саветник, војсковођа, челник и витез Ђурађ Илијић.

Млечани су га називали и кастеланом. Требао је да одбрани Скрадин, а капетан Палман Клис. То су били градови Душанове сестре Јелене (Шубић) и њеног сина Младена III Шубића. На поменуте градове насртали су Угри (Мађари) краља Лудвига Лајоша I Анжујца и њихов савезник односно вазал, босански бан Твртко Котроманић. Душанове војсковође нису успеле да изврше поменуту ратну мисију, нису одолели непријатељу. Витез Ђураш Илијић у јануару 1356. године морао је да сасвим препусти град Скрадин Млечанима. У ранијој историографији сматрало се да је Палман пак морао Клис да преда људима краља Лајоша I марта исте године. У данашњој историографији се пак сматра да је можда већ крајем 1355. године, а свакако почетком 1356. године пре марта, хрватски бан Никола Банић у име угарског владара освојио клишки град.

Клис и клишка тврђава (Извор: https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Klis2.jpg)

Клис и клишка тврђава (Извор: https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Klis2.jpg)

Панорама Скрадина (Извор: https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Skradin_panorama.jpg)

Панорама Скрадина (Извор: https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Skradin_panorama.jpg)

После ових збивања у Далмацији аустријски најамник Палман се више не помиње у Србији. Можда после неизвршеног налога, то јест неуспеле одбране Клиса, он није хтео, а можда и није смео да се врати на територију Српског царства. Можда је пак једна сасвим друга чињеница утицала на то: то што је умро први српски цар Стефан Душан.

О значају и доприносу витеза Палмана и најамника којима је командовао постоје оцене и судови неколико историчара. Јиричек сматра да су Палман и његови земљаци били специјална војна јединица у Србији, да су у ствари били Душанова телесна гарда. Према мишљењу Божидара Ферјанчића, уз Душана, у свим његовим значајнијим биткама, између осталих Душанових војника, борили су се и Палман и његови земљаци. Када је реч о капетану и витезу Палману и најамницима које је он предводио, треба истаћи један њихов специфичан допринос Душановој држави. Наиме, како изгледа, највише су допринели увођењу идеала витештва међу српском властелом. Он и његови ветезови заслужни су за евентуално успостављање Душановог витешког реда Стуба Светог Стефана.

Историјски извори и историографија која се бави Србима у средњем веку, поготово српска, указују на то да је, како је у овом прилогу о њему већ истакнуто, Палман био одан и веран свом господару. Верност своме сениору тј. господару, до спремности да се за њега положи и живот, био је један од главних, највиших идеала витешког кодекса.

Ипак Палман је, што се такође видело из овог чланка, био и један од првих Душанових сарадника који је са историјске сцене Српског царства нестао одмах после смрти свог владара. Не зна се сасвим тачно када је он напустио службу. Како се чини, то се могло десити између 1355. и 1363. године, али највероватније 1356. године. Историчар Раде Михаљчић каже да се повукао пре 1363. године у дубровачком извору. Те године му је Дубровчанин Менче Менчетић (у дубровачким документима на латинском он је De Mence) тестаментом завештао четрдесет перпера.

После смрти Душана и за време владавине цара Стефана Уроша V, већ у првим годинама најамничка војска као део укупних српских војних снага више се уопште не помиње. То са сигурношћу указује на то да је Палман – а вероватно и сви његови земљаци и другови по оружју, дотадашњи Душанови најамници – напустио Србију. У нашој историографији, која се бави Србима у средњем веку, сматра се да је Палманов одлазак из Српског царства, а највероватније и његових сабораца, ослабио војну снагу централне власти. То се у ствари односи на војну моћ Душановог сина и наследника цара Уроша.

АУТОР: Миодраг Цветић

ИЗВОР: Istorija revijaPolitika d. o. o., Beograd, 2012.

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Подлога - Copy - Copy - Copy - Copy - Copy
Претходни чланак

МИСАО ДАНА

Ужице и Ужичани између два рата (обојио Зоран Домановић) ИЗВОР: https://uzicanstveno.rs/uzicanstveno/utisci-iz-starog-uzica/
Наредни чланак

КАКО ЈЕ ИЗГЛЕДАЛО УЖИЦЕ ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА?