Писац Коштане и Нечисте крви рођен је у Врању, марта месеца 1876. године. И мајку и оца, скромног врањанског занатлију, изгубио је врло рано, до шесте године. Малишана узме тада к себи његова баба по оцу Злата, са чијом се приликом срећемо непрестано у делу г. Станковића (Увела ружа, Наш

Милосав Алексић, како је Мијино пуно име, рођен је 26. септембра 1923. у Горњој Црнући, на Руднику, као четврто дете оца Владимира и мајке Синђе. Двоје деце које су родитељи имали пре њега су умрли, а сестри Душанки је тада било две године. Крштен је 28. октобра у манастиру Враћевшница.

У Новом Саду је у лето 1838. године Јоаким Вујић давао представе са дилетантима Максима Брежовског. Јоаким Вујић у Нови Сад стиже припремајући за штампу своје ново дело Система илити Сосотојаније Мухамеданскаго то јест Турецкаго закона. Очигледно му је била потребна помоћ, а једино коме је икада знао да се

  Ишао Пашић, већ као председник владе, у предизборну агитацију, па дошао у Мачву. У једном либералском селу дочекао га народ са кантама и клепетушама: „Уа! Доле Пашић!” Међутим, није се Пашић дао збунити. Сишао с фијакера, погледао их и рекао: „Хвала вам, браћо! Ето, баш за то сам се

Разговарајући једном о народној прошлости, Новица Церовић упита владику Рада: ‒ Шта мислиш, Господару, хоћемо ли ми, Срби, бити опет слободни? ‒ Проћи ће до тога много година. Нећеш ни ти доживјети ту слободу, а бићеш, колико те познајем, дуга вијека. Но, бојим се, Ново, да неће умјети одржати своју

После Хаџи-Проданове буне, Милош сиђе у Београд заједно са Ћаја-пашом, који је водио везане учеснике у тој несрећној побуни. Мислио Милош да им измоли милост, али љути Скопљак све помори страшном смрћу, а Милоша задржа у Београду као таоца. Утом сејмени донесу главу славнога јунака из Првог устанка Станоја Главаша

„Бабине су стари обичај који се састоји у обредном обиласку и чувању детета и породиље од стране рођака и комшија првих дана по дететовом рођењу.”[1] Обичај бабина уочио је крајем XVIII века и гласовити Италијан Алберто Фортис, аутор једног од најзнаменитијих путописа по балканским просторима. Фортис пише: „Пригодом порођаја, особито

Милутин Савић из села Гараша, поплашивши се од Карађорђеве „мазије”, побегне у планину. После неког времена Ђорђе му поручи да дође, ништа му неће. И пошаље му тесте барута с поруком: ‒ Којекуде, ако се боји мога пиштоља, нека ме убије, ево, мојим барутом. Верује ли ми, нека дође у

Сликар Сава Шумановић уверен је да нити је човек један експеримент, нити је механичко дело каква илустрација осећања и расположења уметниковог; још мање исечак из велике конструкције свемира. Слика је пре свега доживљај, који се збио изван правила по којима живи наш сунчани систем, према томе он је за њ

Ономе који куди или омаловажава нешто до чега, и поред највеће жеље, сâм не може доћи, каже се подругљиво: Кисело грожђе! То би отприлике требало да значи: „Кисело ти је јер га се не можеш домаћи” или, у ширем смислу: „Потцењујеш то зато што ти је недоступно”. Овај подругљиви (иронични)