Омладински ударни батаљон креће на пут. Још ноћас биће убачен у борбу на најопаснијем сектору бојишта. Лазар Мачак и Луња стоје на узвишици више друма и погледом испраћају батаљон. – Ено их! Ено Ника и Вањке! Ено Ђоке Потрка! Мачак у колони открива једног по једног свог друга. Најзад је,

Пошто је у Аутобиографији изређао надимке својих другова, на крају Нушић напомиње да му је због малог раста професор зоологије дао надимак – Миш. „На основу тога” – вели Нушић – „што та животињица малог раста грицка мрвице бачене с туђег стола, судбина ми је одредила да будем – српски

Тврђава Рам (Храм) налази се на десној обали Дунава, између Костолца и Великог Градишта, у истоименом селу, недалеко од Ледерате, познатог античког утврђења. Саграђена је са циљем да штити границу и пограничне области, крајем 15. века. Сматра се да су тврђаву подигли Турци 1483. године како би ојачали границу између

Кад је краљ Милутин довео девојчицу Симониду, за њеним свиленим хаљинама окретао се цео Београд – јеврејски трговци, дубровачки сребрари, которски мачари, угарске лепотице. – Колико има боја принцезина хаљина? – питало је и старо и младо. – Има тридесет и четири боје – рекле су дворске даме, Српкиње. –

Кад се вратио с последњег путовања преко океана, Мика Алас престаде да се вози таксијем. Свуда пешице. Виђали су га и на Сењаку, и чули: броји своје кораке. Једном се, с Павлом Поповићем, запутио према Сави, а овај га опомену да су кренули наоколо, уместо пречицом, низ Балканску. – Желим

Weide (salix). Врба. Реч је прасловенска.   ПРАЗНИЧНА БИЉКА   У старој српској религији врба има врло угледно место. Кочоперна и бујна, као што је врба, показала се врло згодном да постане магична шибљика. Врбовим гранчицама шибају се међу собом деца и одрасли на дан Младенаца, Лазареве суботе и Цвети,

„Двадесет и пет година му је прошло у тражењу средњег пута који доноси смирење и даје личности оно достојанствено без којег се не може живети. Двадесет и пет година се ишло, тражило и налазило, губило и поново стицало, од једног заноса до другог, а сада је, преморен, растрзан у себи,

[…] Увече у свим кафанама, као и у свим хотелима, свира музика, готово као у Трсту. Увече, на дан мога доласка, одосмо у једну малу крчму. Њу држи жена једног наредника, који се, пре неколико дана, код Алексинца, изненађен и само са шест људи – док је подизао осматрачницу –

У Последњој шанси конобар који је преузео преподневну смену прилази столу где седи Брана Петровић и каже: – Добар дан. Изволите? Желите ли још нешто? – Шта, зар је већ дан? Извор: Анегдоте о српским писцима [прир. Катарина Стојановић], Граматик, Београд, 2009, стр. 103.

Гајино двориште   Чувена кафана на чудесној Звездари, на углу Александрове и Цветкове улице. Власник Гаја Јанковић осим кафане држао је стовариште пића. Поред две сале за ручавање, кафана је имала и билијар салу. Изузетно посећена, са условима којима се нису могле похвалити друге кафане. Једна сала је држала широм