AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivostiLjudi

Osvajanje slobode ‒ Maga Magazinović

O Magi Magazinović se zna da je bila intelektualka, feministkinja, novinarka, umetnica, bolničarka, profesorka. Međutim, malo se zna o tome kakav je bio njen životni put i šta je sve morala da prođe da bi postala to što je želela. Maga je, iznad svega, bila veliki borac, jedna od onih koji ne posustaju uprkos svim preprekama i koji mogu biti uzor mnogim generacijama. Živela je u vreme kada je više školovanje bilo rezervisano uglavnom za muškarce, kada se za sve moralo dobro potruditi, iako to nije uvek garantovalo uspeh. Svojim znanjem i umećem, Maga je prekoračivala ograničenja u statusu, imovinskom stanju, nacionalnom i kulturološkom opredeljenju. Zahvaljujući takvim uslovima i neizmernoj snazi koju je posedovala, Maga je pomerala granice u svemu čega se prihvatala.

Maga je svoj nadimak zaradila na neobičan način: Mnogi su drugovi i drugarice u Beogradu mislili da sam se ja zbog Mage Tuliver prozvala Magom (Maga Tuliver je lik iz romana Vodenica na Flosi prim. au.). To nije tačno. Magom su me u porodici zvali od detinjstva. Kad su me krstili, kum Todor Drakulić dao mi je ime Magdalena. Sveštenik to ime već prihvatio. Ali baba Stana, prisutna na krštenju htela je da mi dade ime Marija, zbog njene utopljene kćeri. (…) I tako sam ispala Marija-Magdalena, pa Maga (Magazinović, 2000: 98).

Roditelji su joj bili poreklom iz Mostara i Dervente, pa su se doselili u Užice. Maga se rodila 1882. godine. Detinjstvo je provela u porodičnoj kući svog oca, u vreme kada su se porodične zadruge polako raspadale. Već tada se Maga od ostale dece izdvajala, trudila da ništa ne propusti, niti zaostane za drugom decom. Igrali smo rado i hajduka. Ja nikada nisam mogla biti ’arambaša’ zato što sam devojčica, a svaki smolja-dečak mogao je. I ja sam usrdno do iznemoglosti trčala da se ’provučem ispod duge’ na nebu, ne bih li postala dečak, pa da i ja budem arambaša! Ali mi je duga uvek izmicala te nikad nisam uspevala da se provučem ma i pala od umora trčeći. I tu je svakako koren mog feminizma (Magazinović, 2000: 57). Od tada Maga je uporno jurila svoju dugu, ali ne da bi postala neko drugi, već da bi pokazala svetu ko je ona sama. Prvi korak ka tome bio je početak školovanja.

Danas na školovanje gledamo kao na nešto uobičajeno, dostupno svima u različitoj meri, ali neophodno da bi čovek sazreo kao ličnost i postavio temelje za svoje planove. Nekada je to bila privilegija. Ne želeći da se rastaje od sestre Dade, Maga se izborila da sa njom krene u prvi razred, iako je bila godinu dana mlađa. Otac se našalio i rekao mi: ’Ako mi za jedan dan ispleteš čarapu, poći ćeš sa Dadom u školu.’ Sutra zorom tetka mi čarapu započela, ja sela na kućni prag i počela plesti. Prekidala posao samo o ručku i užini. Kad je sunce bilo na smiraju ‒ čarapa je bila gotova i tetka je izvrnula i završila, jer početi i završiti još nisam umela.(…) Sutradan je bila gotova i parnica. I zaslužila sam da pođem sa Dadom u školu (Magazinović, 2000: 62). Slično je prošla i pri upisu u realku: Ako o raspustu izatkamo sebi platno za haljine i haljine same sašijemo, poći ćemo u realku. (…) U tim svojeručno urađenim haljinama odveo nas je otac i upisao u realku, neku staru trošnu zgradu na Lipi, nedaleko od dedine kuće. Da, moralo se sve zaslužiti radom, pa i upis u školu (Magazinović, 2000: 73).

U korak sa željom za znanjem, kod Mage su išli igra i pozorište. Prisustvujući kao mala jednoj amaterskoj predstavi, bila je toliko opčinjena scenom, kostimima, glumom da je jedva uspela da shvati razliku između glume i stvarnosti. Podjednako kao gluma, interesovao ju je folkor, snagu narodne igre i pesme živo je osećala. Iako nije postala glumica, u svoje ritmičke predstave uneće duh teatra, ali i folkorne ritmove, koji će njenoj igri dati jedinstvenu boju.

Uskoro je došlo vreme da Maga nastavi svoje školovanje van rodnog Užica. Očevi neuspeli poslovi i izostanak podrške porodice doveli su najpre do selidbi iz jedne kuće u drugu, pa na kraju u Beograd. Ja dolazim u one ljude koji u svakome mestu gde prebivaju ma i kratko vreme ostavljaju po nešto od sebe, po česticu ’svoje duše’, čak i u stanu koji napuštaju. Za svakom promenom boravišta javlja se u njih nostalgija za minulim i proteklim. (…) Ono je uvreženo u njihovo danas, pa i sutra neraskidivo a uvek nekako bolno, tim bolnije što je doživljaj nečega bio radosniji. Zato mi je i rastanak sa mestom rođenja padao neiskazano teško (Magazinović, 2000: 107). Putujući u prestonicu, Maga strepela je zbog budućnosti, ali je snagu ponovo povratila stajući na poznato tlo, tlo škole. Upis u peti razred Više ženske škole otvorio joj je vrata ka novim znanjima i polaganoj izgradnji samopouzdanja. Tu izučava prirodne i društvene nauke, ali i igru i slikarstvo. Mlada slikarka Nadežda Petrović predavala nam je crtanje i ’malanje’u oba razreda. Krasan je čovek bila Nadežda: bliska, iskrena, prijateljskog stava i tona. Odmah sam je zavolela i ostale smo prijatelji i kao koleginice u I ženskoj gimnaziji, sve do njene herojske smrti kao bolničarke u I svetskom ratu (Magazinović, 2000: 118). Maga je iz rodnog kraja ponela, doduše još u povoju, socijalističku crtu, oslikanu u tome što je shvatala da je rad put ka ostvarenju svih planova i da svi treba da budu tretirani jednako, bez obzira na razlike bilo koje vrste. U Beogradu se susreće sa društvom koje neće uzdrmati njena socijalistička uverenja, ali će učiniti da stvari počne da posmatra i iz još jednog ugla. Mene je, i pored mog užičkog socijalizma, na neki način, prilično zanimao taj ’viši beogradski svet’. Svet koji ne mora da radi, nema briga, ima dosta novaca da jede dobre, ukusne stvari, da se lepo oblači i da samo misli kako će se provoditi. (…) I ja sam ih gledala kao da su oni neko pozorište i da stalno pretstavljaju, a ne žive sadržajnim pravim životom. Pravi život morao je biti negde dublje u ljudima, skriven za javnost i prikaz (Magazinović, 2000: 126). Maga je taj, pravi život, dobro poznavala. Zajedno sa Dadom odlično polaže učiteljski ispit, ali, za razliku od sestre, ne dobija posao. Izborivši se sa razočarenjem, Maga nastavlja da gradi sebe.

Jednoga dana, o ručku, otac pročita iz novina: da se mi sa svršenom VŽŠ možemo upisati na Fil. fakultet Velike škole, i po apsolviranju osam semestara da možemo postati klasne učiteljice po devojačkim školama u unutrašnjosti (Magazinović, 2000: 130). Ne želeći da se ograničava na jednu vrstu nauke, Maga ujedno pohađa i prirodne nauke i filologiju (Teoriju književnosti kod Bogdana Popovića, a Filozofiju kod Brane Petronijevića, s kojim će voditi oštre, ali svrsishodne i činjenicama potkrepljene rasprave). Međutim, i tu je naišla na krivu Drinu i bila rešena da je ispravi. Ovog puta reč je bila o statusu nje i njenih kolega koji su tretirani kao vanredni. Vanredni slušaoci bili su tada, osim delatnosti u Obiliću, inače neka bespravna raja na fakultetu. Niti su imali indeks, niti pravo da pred komisijom polažu ispite kao redovni učenici. Kad obrade predmet oni su pred predmetnim nastavnikom u vidu kolikvijuma ’polagali ispit’. Od nastavnika su dobijali, na tabaku hartije, potvrdu o položenom ispitu i uspehu, koji im je sekretarijat mogao pečatom osnažiti. Moja borbenost bunila se protiv takvog stanja. Ideš uredno na predavanja, radiš revnosno, često savesnije od mnogih redovnih slušalaca a ovamo nikakvih prava, kao kakvi pastorčići (Magazinović, 2000: 132). Zajedno sa dve koleginice, Maga predaje molbu da im se odobre prava kao svima ostalima, i uspeva u tome. Kao član hora Obilić, Maga uživa u pesmi, ali i igri koja bi usledila nakon glavnog dela priredbe. U igri sam osećala vrhunac svetkovinskog raspoloženja. Svejedno mi je bilo s kim sam igrala. Samo da mi igrač nije neki čovek sporih kretnji, već žustar i brz. A pre svega muziku da oseća. I takva je igra, igre i muzike radi, za mene bila esencija životne radosti (Magazinović, 2000: 135). Na jednom od takvih nastupa upoznala se i sa Jovanom Skerlićem, tada već svršenim filologom. Osrednji je igrač, igrao je po dužnosti čisto malo poslovno a uz ozbiljan razgovor o mojim studijama, i čudio se što sam Hemiju zamenila čistom Filozofijom (Magazinović, 2000: 139). Jedan od svetosavskih balova doneo joj je poznanstvo i sa čuvenim češlim violinistom Janom Kubelikom: Ali me je Kubelikova svirka zanela i raspoložila kao cvrkut ptica u šumi, kao đubor planinskih voda i brujanje lišća u proleće. Za mene je ta svirka bila i vrhunac izrazitosti, jer sam, slušajući je, unosila u nju sav polet svoje mladosti, sve oduševljenje lepotom i prirode i umetnosti (Magazinović, 2000: 151), Dakle, Maginom umu bila su potrebna znanja, a srcu i duši pesma i igra. Zdušno se borila za sve to.

Na predlog proferora Brane Petronijevića, u Jagodini je položila još jedan učiteljski ispit. Na Pravni fakultet upisala se samo zato da bi otvorila put drugim devojkama. Sa svojim koleginicama osniva Klub studentkinja, prevodeći dela socijalističkog i feminističkog karaktera, ne nailazeći pritom na pozitivne kritike. Bila je član nacionalnog pokreta Pobratimstvo, čiji je cilj bio ujedinjenje svih Južnih Slovena. Organizuju se zajedničke izložbe, skupovi, diskusije.  Od cele moje generacije, onih devojčica takoreći isteranih iz muških srednjih škola po unutrašnjosti, jedina sam ja uspela da postanem redovna studentkinja i da dođem do propisne diplome (Magazinović, 2000: 173).

 Prvi posao Maga dobija u Leksikografskom odseku Akademije nauka, a od simbolične zarade sebi kupuje knjige. Ne uspeva da se zaposli u Višu žensku školu, pa iz revolta završava i školu pevanja. Odlazeći često u Narodnu biblioteku, upoznaje se sa piscem Milovanom Glišićem i, zahvaljujući njegovoj podršci, postaje praktikant, uz otvoreno negodovanje upravnika Jovana Tomića. Jovanu Tomiću nisam bila po volji, nešto zbog moje naprednosti ‒ feminizma, socijalizma, a i sama činjenica da ženska glava  uđe u biblioteku na službovanje bila mu je protivna (Magazinović, 2000: 181). Članak Potreba osnivanja ženskih gimnazija otvara joj vrata lista Politika. Dobija rubriku Ženski svet, obaveštavajući javnost kako se u inostranstvu menjalo društvo i kako su žene, polako ali sigurno, dobijale svoje bitke za slobodu. Konačno, ministar prosvete Ljuba Stojanović, postavlja je za klasnu učiteljicu, pa počinje da radi u Visokog ženskoj školi i Prvoj ženskoj gimnaziji, predajući nemački, srpski, matematiku, botaniku, pevanje, psihologiju i logiku.

Novu borbu Maga započinje pokušavajući da položi profesorski ispit. Svaka njena molba biva odbijena bez ijednog pravog objašnjenja. U školi su me odvraćali od tog pothvata. (…) Ljudi su to pravo da budu profesori prisvojili za sebe i protivu toga šta možemo mi žene kad oni o tome odlučuju (Magazinović, 2000: 201). Međutim, Maga ne odustaje. Kada joj molba konačno bude prihvaćena, položiće sa odličnim uspehom nemački i administraciju, uspešno će odbraniti temu iz filozofije i održati predavanje u Ženskoj učiteljskoj školi. Međutim, znanje Magi ne donosi brže zaposlenje, naprotiv. Redovna nastavnica postaje tek posle dve koleginice koje su posle nje položile profesorski ispit. Nije prošla na dva konkursa za školovanje u inostranstvu. Za mene se nije zauzimalo nikakvo politički uticajno lice, kao i uvek. Zato sam i pored svih klasifikacija i ispunjenih uslova a i poštenog rada u karijeri podosta puta zakidana (Magazinović, 2000: 203). Zato Maga uzima stvar u svoje ruke i počinje da drži privatne časove devojčicama u imućnijim porodicama, ne bi li prikupila novac za školovanje. Polako se upoznaje sa beogradskim društvom koga je dotad samo posmatrala, prisustvujući njihovim okupljanjima i razgovorima. Često je dolazio i Jovan Cvijić, Milan Grol, Mile Pavlović, Marko Murat sa Ivom Ćipikom, Jovan Dučić itd. To je bila jedna vrsta salona, gde su se najviše vodili razgovori o umetnosti, izložbama, pozorištu, igri glumaca, literarnim novostima, ali i o političkim pitanjima. (…) Vinaver je onda svojim Gromobranom svemira i Pantologijom novije srpske pelengirike davao ton u literarnom izravanju  (Magazinović, 2000: 206–208). Kada je prikupila dovoljno novca, Maga je odlučno krenula u svet da se posveti svojoj drugoj velikoj ljubavi – baletu.

Prvi susret s modernim plesom Maga je imala kada je u Beogradu nastupala američka igračica Mod Alan. Prisustvovala je njenom izvođenju, upoznala je, pokazujući pritom gošći neke od srpskih narodnih igara. Kretati se sam, samcit, bosonog, u lepršavoj haljini nežnih boja, okićen cvećem, na muziku Šopena, pa i Šuberta, Mendelsona, oličavati samu tu muziku, njen smisao u slobodnim pokretima svojih ruku, nogu, glave ‒ celoga sebe, to mi se učinilo vrhu-nac umetničkog ostvarenja onoga što je u životu najlepše. Na mahove mi se činilo da to ne igra smrtna devojka već vila, baš prava vila iz narodnih pesama moga detinjstva (Magazinović, 2000: 214). Za umetničku igru se dotad kod nas nije znalo, pa je Maga krenula u svet da je upozna od najboljih, u jesen 1909. godine.

Najpre se posvetila glumi u čuvenoj školi Maksa Rajnharda. Osim sa glumom, tu se srela sa Gerhardom Gezemanom, budućim filologom, priređivačem Erlangenskog rukopisa (zbornika starih srpskohrvatskih narodnih pesama) i budućim suprugom. I tako smo iz noći u noć provodili  u teatru i na koncertima ili u operi. Krasna su to bila vremena! (…) Zadovoljavala sam se najskromnijim sredstvima i načinom života samo da što više vidim, čujem, doživim i upijem u sebe od lepote umetnosti (Magazinović, 2000: 245). Dok drugi nju uče glumi, Maga Gerharda uči srpskom jeziku. Pored glume, Maga poboljšava i svoje znanje nemačkog jezika, a zatim počinje da odlazi na privatne časove baleta. Kolika je njena snaga i posvećenosti bila, jasno svedoče ove reči: Tako sam, od tada pa sve do povratka kući, revnosno igrala i to trostruko: do podne očima kod Jelisave-te Dankan, u podne između 1 i 3 kod Šarlote Šniter, pretežno nogama, a triput nedeljno predveče celo sobom, kod fransuskog baletmajstora naše škole! – A niko od njih nije znao za ono drugo dvoje učitelja! (Magazinović, 2000:261). Gostovanje ruske baletske grupe čini da Maga počne da se dvoumi između klasičnog i baleta Isadore Dankan, koji je izlazio iz okvira i donosio novine. Negde između, Maga utire put za sebe kao baletskog koreografa. Po završetku odsustva vraća se kući sa novim znanjima, utiscima i kao Gezemanova verenica. Bila sam svesna svih prepreka na putu toga ostvarenja. Za mene je bila glavna razlika u godinama. Zatim pripadnost različitim narodima. Razlika u načinu njihovog i našeg življenja. I najzad, možda i najmoćnija prepreka: kako ću se ja deliti između umetnosti i materinstva (Magazinović, 2000: 282).

U Beogradu nastavlja da radi u ženskoj gimnaziji, a sa koleginicom Zorom Pricom osniva Školu za recitaciju, estetičku gimnastiku i žive jezike, uz dozvolu ministra prosvete Jaše Prodanovića. Činilo nam se da ćemo osnicanjem takve škole učiniti našem školstvu potstrek: da estetičko vaspitanje, to zapostavljeno školsko pastorče, dođe do svoga prava – prava ravnopravnog vaspitnog činioca sa intelektualnim u našoj školi (Magazinović, 2000: 285). Nema prostora za njen glumački talenat – biva ismevana od strane direktora gimnazije kada zatraži dozvolu da režira jedno Šekspirovo delo. Sa đacima svoje škole počinje da pravi priredbe sa baletskim tačkama, pokušavajući da postavi temelje modernom plesu Ja sam mislila da ni nova igra ne može ipak biti čista improvizacija po ličnom nahođenju igrača. Da i u njoj mora biti nekakve zakonitosti. (…) Takođe mi je bilo jasno i to: da nekakve, ma kakve igračke tehnike mora biti pre igračkog izraza (Magazinović, 2000:287). Njenu želju za odlaskom u Helerau po konačne odgovore sprečiće Balkanski ratovi. Maga postaje bolničarka, ali sa jasnim stavom o pogrešnosti rata: Krvi se nisam grozila ni plašila, ali sam je osećala kao snažnu optužbu na svekoliku kulturu i civilizaciju čovečanstva u 20. veku. (…) Ali sam se sad zgrozila od stvarnosti: da ljudi u 20. veku nisu svesni da ni jedan narod ne treba, ne sme da vlada drugim narodom, da ga podjarmljuje, da ga eksploatiše isto kao ni čovek čoveka. (…) Kakvo bi se blagostanje: prosvetom, umetnošću, zdravstvenim podizanjem i nivoom životnog standarda postiglo za četvrt veka samo iz basnoslovnih sredstava izdatih na vojsku i naoružanje! A svi se oružaju i paktiraju ’za odbranu’ ‒ a svi lažu – svi hoće napad ‒ svi hoće tuđe (Magazinović, 2000: 306–307). Nakon Balkanskih ratova, Maga konačno odlazi u Helerau, u školu čuvenog Žaka Dalkroza, ulažući već oskudna materijalna sredstva. Od Dalkroza uči mnogo o ritmu, melodiji, dinamici, a ujedno stiče i velikog prijatelja.

Prvi svetski rat i majčina bolest vraćaju je kući, a Gezeman počinje da radi kao profesor u I beogradskoj gimnaziji. Usledila je bežanija i borba za goli život. Maga neguje Gezemana koji boluje od pegavog tifusa i čeka porođaj. Ubrzo rađa sina Harolda-Rajka, ali se rastaje od Gezemana koji kreće sa srpskim narodom preko Albanije. Godinu dana kasnije dečak umire od epidemije srdobolje. U to doba cvetale su lipe. U njihovom mirisu je umro. Od tada, evo ima 40 godina, ja ne spavam sve vreme dok lipe cvetaju. (…) Taj očaj ojađene majke ne dade se uhvatiti u reči. Nisam spavala, nisam jela. Samo su mi silom ulevali crnu kafu (Magazinović, 2000:345). Iz očaja i bespomoćnosti, Maga pristaje da bude učiteljica u osnovoj školi za srpsku decu, a sve pod budnim okom okupatora. Već posle nekoliko nedelja naredili su famulusu da poskida iz učionice slike Sv. Save i da ih negde skloni. Mi smo s decom glasno plakale. Mada nam je Adela savetovala da ’stegnemo srce i da ćutimo’ ‒ jer ’uživaju u našem jadu’. Namesto Sv. Save i našeg vladara uneo je i okačio sliku Franje Josifa i nekih vojnih lica (Magazinović, 2000:346347). Zbog svoje nepokornosti, Maga biva prebačena u drugu školu, ali će raditi u boljim uslovima, i dobiće priliku da poseti Gerharda u Švajcarskoj, gde se on oporavlja od tuberkoloze. Međutim, ono čemu se Maga nije nadala jeste da se Gerhard zaljubio u drugu i da će se, nakon svega, ipak za nju i odlučiti. Iz njihovih bezuspešnih pokušaja da prevaziđu za Magu pretešku situaciju, rodiće se ćerka Rajna. Ona uskoro odlazi u Ženevu i pridružuje se srpskoj koloniji. Nakon referata o stanju u okupiranoj Srbiji, ministar u izbeglištvu Ljuba Jovanović daje Magi zadatak da prouči organizaciju tamošnjih srednjih škola. Čim je rat završen, sa prvom grupom izbeglica pošla sam u Srbiju, bez obzira na zimske ratne tegobe i malo dete od godinu i tri meseca (Magazinović, 2000: 365).

Po povratku u Srbiju, Maga počinje da predaje ritmiku u privatnoj Ženskoj gimnaziji. Prva priredba biva izvedena 22. maja 1920. Prikaz Matinea izašao je u Ženskom pokretu br. 2 od 22. juna 1920. Pisac je Isidora Sekulić, a prikaz je vrlo povoljan: ’…i materijalni i idealni uspeh priredbe bio je prvoga reda’. Zamerku je učinila klavirskoj pratnji da joj nije bila dovoljno dinamički iznijansirana (Magazinović, 2000: 369). Sada je Maga konačno došla do zaslužene pažnje društva, koje sada vidi njenu inovativnost, umešnost kao koreografa i snagu kojom njena igra zrači. Ređaju se priredbe i sve detaljniji prikazi. Dobija pohvale od čuvenog Rudolfa fon Labana, koji je kod nje i Meri Vigman našao najviše stvaralačkog dara za novu umetnost. Kritika polako primećuje da su Magi folkor i narodna epika inspiracija, sve više se pohvaljuje njena kreativnost. Kruna takvog rada je izvođenje baleta Kosovski boj u tri scene: Jelisavka, majka Obilića, Molitva Kosovke devojke, Smrt majke Jugovića. Maga pleše, osmišljava koreografije, putuje na razna gostovanja sa svojom grupom, ali i ćerkom Rajnom, čiji plesni talenat i kritika primećuje. Tako će biti sve do Drugog svetskog rata, kada odlazi u penziju. Nakon rata vodi folklornu grupu u Abraševiću, a u Baletskoj školi predaje ritmiku, folklor i istoriju igre.

Svoje znanje prenela je na papir, o čemu svedoče knjige: Telesna kultura kao vaspitanje i umetnost, Vežbe i studije iz savremene gimnastike, plastike,  ritmike i baleta (1932), Istorija igre (1951), ali i niz članaka, kao što su: Obrazovanje ženskinja i Srbiji, Ritmička gimnastikaModerna umetnička igraOdnos umetničke igre prema muziciPola stoljeća modernog baleta. Počinje da piše svoju ispovest kroz knjigu Moj život, u kojoj će zapisati svoje uspomene negde do 1927. Nije poznato zašto nije nastavila dalje. Umrla je 8. februara 1868. godine

Takođe, nije dovoljno poznato zašto se u novije vreme provlači ideja o Magi kao kolaboracionisti, o nekome ko je u vreme Drugog svetskog rata pisao tekstove u kojima promoviše okupatorsku vlast (u časopisu Srpska scena).  Potpuno je nelogično da neko kao Maga, ko je celog svog života bio protiv rata i podjarmljivanja bilo koje vrste, u sumrak svog života pogne glavu. U knjizi Olivere Milosavljević Potisnuta istina: kolaboracija u Srbiji 1941–44, a prema rečima Božidara Bećarevića, Maga je bila jedna od mnogih umetnika koji su i prisustvovali i pripremali programe za priredbe Nedićeve vlade. Da li je u pitanju bila propaganda tadašnje nove vlasti, da li u svemu ipak ima zrnca istine, teško je sa sigurnošću reći. Jedno je sigurno: Magu je uvek pokretao rad, pomagao joj da prebrodi najteže trenutke u životu, a ona sama je tako postajala jača da svoju kreativnost prikaže u punom sjaju. Na svoj sedamdeseti rođendan, kada je i počela da zapisuje svoje uspomene, na početku je upravo to i istakla: Smrti se nimalo ne plašim. (…) Ali je starost mučna i teška, osobito udružena s usamljenošću. (…) Otkako sam se sa starošću sukobila, gledala sam da je danimice pobeđujem radom umnim, vaspitnim i umetničkim. Na današnji dan mi je najusrdnija želja da radeći umrem (Magazinović: 2000: 41–42). Možda je Maga za vreme rata plesala kao Aska pred krvoločnim vukom u Andrićevoj pripoveci ‒ za život, i svoj, i ćerkin. Njen uspeh u baletu i sve što je za svoj narod u domenu obrazovanja uradila, neporecivi su. Zato bi danas Magi stavljati na čelo žig izdajnika i kolaboracioniste bilo krajnje licemerno. Posebno što Maga više nije tu da svoje ime dostojno odbrani, kao što je to celog života s ponosom činila. Da je ona zaista kriva, danas ne bi bilo njenog murala na mestu nekadašnje pošte u Užicu, niti ulice i baletskog studija koji nose njeno ime.

PIŠE: Milena Raković, Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu

PIŠE: Milena Raković, Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu

Literatura:

Avramović 1992: Miodrag Žiko Avramović i dr., Dva veka srpskog novinarstva,  Beograd : Institut za novinarstvo (Beograd: BIGZ);

Jeremić 2012: Zoran Jeremić, Unutrašnji grad: eseji, kritike i zapisi, Beograd : Akademika – Akademska grupa; Užice : Program Open Art Theatre;

Magazinović 2000: Maga Magazinović, Moj život, Beograd : Klio, priredila Jelena Šantić;

Marjanović 2014: Olga Krasić Marjanović, Srpski pisci u Velikom ratu, Beograd : Globosino (Beograd : Čigoja štampa);

Stanković, Todorović 2016: Radmila Stanković, Neda Todorović Izuzetne žene Srbije XX–XXI vek, Beograd : Zepter Book World (Beograd : Publikum);

Srpski biografski rečnik 2011: knjiga 5, Kv-Mao, ur. Čedomir Popović, Novi Sad : Matica srpska (Novi Sad : Budućnost).

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

martinovic
Prethodni članak

Rođen je pomorac, matematičar i pedagog Marko Martinović

Dragoslav_jovanovic_1886-1939
Naredni članak

Umro je pravnik i profesor Dragoslav Jovanović