АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

Освајање слободе ‒ Мага Магазиновић

О Маги Магазиновић се зна да је била интелектуалка, феминисткиња, новинарка, уметница, болничарка, професорка. Међутим, мало се зна о томе какав је био њен животни пут и шта је све морала да прође да би постала то што је желела. Мага је, изнад свега, била велики борац, једна од оних који не посустају упркос свим препрекама и који могу бити узор многим генерацијама. Живела је у време када је више школовање било резервисано углавном за мушкарце, када се за све морало добро потрудити, иако то није увек гарантовало успех. Својим знањем и умећем, Мага је прекорачивала ограничења у статусу, имовинском стању, националном и културолошком опредељењу. Захваљујући таквим условима и неизмерној снази коју је поседовала, Мага је померала границе у свему чега се прихватала.

Мага је свој надимак зарадила на необичан начин: Многи су другови и другарице у Београду мислили да сам се ја због Маге Туливер прозвала Магом (Мага Туливер је лик из романа Воденица на Флоси прим. ау.). То није тачно. Магом су ме у породици звали од детињства. Кад су ме крстили, кум Тодор Дракулић дао ми је име Магдалена. Свештеник то име већ прихватио. Али баба Стана, присутна на крштењу хтела је да ми даде име Марија, због њене утопљене кћери. (…) И тако сам испала Марија-Магдалена, па Мага (Магазиновић, 2000: 98).

Родитељи су јој били пореклом из Мостара и Дервенте, па су се доселили у Ужице. Мага се родила 1882. године. Детињство је провела у породичној кући свог оца, у време када су се породичне задруге полако распадале. Већ тада се Мага од остале деце издвајала, трудила да ништа не пропусти, нити заостане за другом децом. Играли смо радо и хајдука. Ја никада нисам могла бити ’арамбаша’ зато што сам девојчица, а сваки смоља-дечак могао је. И ја сам усрдно до изнемоглости трчала да се ’провучем испод дуге’ на небу, не бих ли постала дечак, па да и ја будем арамбаша! Али ми је дуга увек измицала те никад нисам успевала да се провучем ма и пала од умора трчећи. И ту је свакако корен мог феминизма (Магазиновић, 2000: 57). Од тада Мага је упорно јурила своју дугу, али не да би постала неко други, већ да би показала свету ко је она сама. Први корак ка томе био је почетак школовања.

Данас на школовање гледамо као на нешто уобичајено, доступно свима у различитој мери, али неопходно да би човек сазрео као личност и поставио темеље за своје планове. Некада је то била привилегија. Не желећи да се растаје од сестре Даде, Мага се изборила да са њом крене у први разред, иако је била годину дана млађа. Отац се нашалио и рекао ми: ’Ако ми за један дан исплетеш чарапу, поћи ћеш са Дадом у школу.’ Сутра зором тетка ми чарапу започела, ја села на кућни праг и почела плести. Прекидала посао само о ручку и ужини. Кад је сунце било на смирају ‒ чарапа је била готова и тетка је изврнула и завршила, јер почети и завршити још нисам умела.(…) Сутрадан је била готова и парница. И заслужила сам да пођем са Дадом у школу (Магазиновић, 2000: 62). Слично је прошла и при упису у реалку: Ако о распусту изаткамо себи платно за хаљине и хаљине саме сашијемо, поћи ћемо у реалку. (…) У тим својеручно урађеним хаљинама одвео нас је отац и уписао у реалку, неку стару трошну зграду на Липи, недалеко од дедине куће. Да, морало се све заслужити радом, па и упис у школу (Магазиновић, 2000: 73).

У корак са жељом за знањем, код Маге су ишли игра и позориште. Присуствујући као мала једној аматерској представи, била је толико опчињена сценом, костимима, глумом да је једва успела да схвати разлику између глуме и стварности. Подједнако као глума, интересовао ју је фолкор, снагу народне игре и песме живо је осећала. Иако није постала глумица, у своје ритмичке представе унеће дух театра, али и фолкорне ритмове, који ће њеној игри дати јединствену боју.

Ускоро је дошло време да Мага настави своје школовање ван родног Ужица. Очеви неуспели послови и изостанак подршке породице довели су најпре до селидби из једне куће у другу, па на крају у Београд. Ја долазим у оне људе који у свакоме месту где пребивају ма и кратко време остављају по нешто од себе, по честицу ’своје душе’, чак и у стану који напуштају. За сваком променом боравишта јавља се у њих носталгија за минулим и протеклим. (…) Оно је уврежено у њихово данас, па и сутра нераскидиво а увек некако болно, тим болније што је доживљај нечега био радоснији. Зато ми је и растанак са местом рођења падао неисказано тешко (Магазиновић, 2000: 107). Путујући у престоницу, Мага стрепела је због будућности, али је снагу поново повратила стајући на познато тло, тло школе. Упис у пети разред Више женске школе отворио јој је врата ка новим знањима и полаганој изградњи самопоуздања. Ту изучава природне и друштвене науке, али и игру и сликарство. Млада сликарка Надежда Петровић предавала нам је цртање и ’малање’у оба разреда. Красан је човек била Надежда: блиска, искрена, пријатељског става и тона. Одмах сам је заволела и остале смо пријатељи и као колегинице у I женској гимназији, све до њене херојске смрти као болничарке у I светском рату (Магазиновић, 2000: 118). Мага је из родног краја понела, додуше још у повоју, социјалистичку црту, осликану у томе што је схватала да је рад пут ка остварењу свих планова и да сви треба да буду третирани једнако, без обзира на разлике било које врсте. У Београду се сусреће са друштвом које неће уздрмати њена социјалистичка уверења, али ће учинити да ствари почне да посматра и из још једног угла. Мене је, и поред мог ужичког социјализма, на неки начин, прилично занимао тај ’виши београдски свет’. Свет који не мора да ради, нема брига, има доста новаца да једе добре, укусне ствари, да се лепо облачи и да само мисли како ће се проводити. (…) И ја сам их гледала као да су они неко позориште и да стално претстављају, а не живе садржајним правим животом. Прави живот морао је бити негде дубље у људима, скривен за јавност и приказ (Магазиновић, 2000: 126). Мага је тај, прави живот, добро познавала. Заједно са Дадом одлично полаже учитељски испит, али, за разлику од сестре, не добија посао. Изборивши се са разочарењем, Мага наставља да гради себе.

Једнога дана, о ручку, отац прочита из новина: да се ми са свршеном ВЖШ можемо уписати на Фил. факултет Велике школе, и по апсолвирању осам семестара да можемо постати класне учитељице по девојачким школама у унутрашњости (Магазиновић, 2000: 130). Не желећи да се ограничава на једну врсту науке, Мага уједно похађа и природне науке и филологију (Теорију књижевности код Богдана Поповића, а Филозофију код Бране Петронијевића, с којим ће водити оштре, али сврсисходне и чињеницама поткрепљене расправе). Међутим, и ту је наишла на криву Дрину и била решена да је исправи. Овог пута реч је била о статусу ње и њених колега који су третирани као ванредни. Ванредни слушаоци били су тада, осим делатности у Обилићу, иначе нека бесправна раја на факултету. Нити су имали индекс, нити право да пред комисијом полажу испите као редовни ученици. Кад обраде предмет они су пред предметним наставником у виду коликвијума ’полагали испит’. Од наставника су добијали, на табаку хартије, потврду о положеном испиту и успеху, који им је секретаријат могао печатом оснажити. Моја борбеност бунила се против таквог стања. Идеш уредно на предавања, радиш ревносно, често савесније од многих редовних слушалаца а овамо никаквих права, као какви пасторчићи (Магазиновић, 2000: 132). Заједно са две колегинице, Мага предаје молбу да им се одобре права као свима осталима, и успева у томе. Као члан хора Обилић, Мага ужива у песми, али и игри која би уследила након главног дела приредбе. У игри сам осећала врхунац светковинског расположења. Свеједно ми је било с ким сам играла. Само да ми играч није неки човек спорих кретњи, већ жустар и брз. А пре свега музику да осећа. И таква је игра, игре и музике ради, за мене била есенција животне радости (Магазиновић, 2000: 135). На једном од таквих наступа упознала се и са Јованом Скерлићем, тада већ свршеним филологом. Осредњи је играч, играо је по дужности чисто мало пословно а уз озбиљан разговор о мојим студијама, и чудио се што сам Хемију заменила чистом Филозофијом (Магазиновић, 2000: 139). Један од светосавских балова донео јој је познанство и са чувеним чешлим виолинистом Јаном Кубеликом: Али ме је Кубеликова свирка занела и расположила као цвркут птица у шуми, као ђубор планинских вода и брујање лишћа у пролеће. За мене је та свирка била и врхунац изразитости, јер сам, слушајући је, уносила у њу сав полет своје младости, све одушевљење лепотом и природе и уметности (Магазиновић, 2000: 151), Дакле, Магином уму била су потребна знања, а срцу и души песма и игра. Здушно се борила за све то.

На предлог проферора Бране Петронијевића, у Јагодини је положила још један учитељски испит. На Правни факултет уписала се само зато да би отворила пут другим девојкама. Са својим колегиницама оснива Клуб студенткиња, преводећи дела социјалистичког и феминистичког карактера, не наилазећи притом на позитивне критике. Била је члан националног покрета Побратимство, чији је циљ био уједињење свих Јужних Словена. Организују се заједничке изложбе, скупови, дискусије.  Од целе моје генерације, оних девојчица такорећи истераних из мушких средњих школа по унутрашњости, једина сам ја успела да постанем редовна студенткиња и да дођем до прописне дипломе (Магазиновић, 2000: 173).

 Први посао Мага добија у Лексикографском одсеку Академије наука, а од симболичне зараде себи купује књиге. Не успева да се запосли у Вишу женску школу, па из револта завршава и школу певања. Одлазећи често у Народну библиотеку, упознаје се са писцем Милованом Глишићем и, захваљујући његовој подршци, постаје практикант, уз отворено негодовање управника Јована Томића. Јовану Томићу нисам била по вољи, нешто због моје напредности ‒ феминизма, социјализма, а и сама чињеница да женска глава  уђе у библиотеку на службовање била му је противна (Магазиновић, 2000: 181). Чланак Потреба оснивања женских гимназија отвара јој врата листа Политика. Добија рубрику Женски свет, обавештавајући јавност како се у иностранству мењало друштво и како су жене, полако али сигурно, добијале своје битке за слободу. Коначно, министар просвете Љуба Стојановић, поставља је за класну учитељицу, па почиње да ради у Високог женској школи и Првој женској гимназији, предајући немачки, српски, математику, ботанику, певање, психологију и логику.

Нову борбу Мага започиње покушавајући да положи професорски испит. Свака њена молба бива одбијена без иједног правог објашњења. У школи су ме одвраћали од тог потхвата. (…) Људи су то право да буду професори присвојили за себе и противу тога шта можемо ми жене кад они о томе одлучују (Магазиновић, 2000: 201). Међутим, Мага не одустаје. Када јој молба коначно буде прихваћена, положиће са одличним успехом немачки и администрацију, успешно ће одбранити тему из филозофије и одржати предавање у Женској учитељској школи. Међутим, знање Маги не доноси брже запослење, напротив. Редовна наставница постаје тек после две колегинице које су после ње положиле професорски испит. Није прошла на два конкурса за школовање у иностранству. За мене се није заузимало никакво политички утицајно лице, као и увек. Зато сам и поред свих класификација и испуњених услова а и поштеног рада у каријери подоста пута закидана (Магазиновић, 2000: 203). Зато Мага узима ствар у своје руке и почиње да држи приватне часове девојчицама у имућнијим породицама, не би ли прикупила новац за школовање. Полако се упознаје са београдским друштвом кога је дотад само посматрала, присуствујући њиховим окупљањима и разговорима. Често је долазио и Јован Цвијић, Милан Грол, Миле Павловић, Марко Мурат са Ивом Ћипиком, Јован Дучић итд. То је била једна врста салона, где су се највише водили разговори о уметности, изложбама, позоришту, игри глумаца, литерарним новостима, али и о политичким питањима. (…) Винавер је онда својим Громобраном свемира и Пантологијом новије српске пеленгирике давао тон у литерарном изравању  (Магазиновић, 2000: 206–208). Када је прикупила довољно новца, Мага је одлучно кренула у свет да се посвети својој другој великој љубави – балету.

Први сусрет с модерним плесом Мага је имала када је у Београду наступала америчка играчица Мод Алан. Присуствовала је њеном извођењу, упознала је, показујући притом гошћи неке од српских народних игара. Кретати се сам, самцит, босоног, у лепршавој хаљини нежних боја, окићен цвећем, на музику Шопена, па и Шуберта, Менделсона, оличавати саму ту музику, њен смисао у слободним покретима својих руку, ногу, главе ‒ целога себе, то ми се учинило врху-нац уметничког остварења онога што је у животу најлепше. На махове ми се чинило да то не игра смртна девојка већ вила, баш права вила из народних песама мога детињства (Магазиновић, 2000: 214). За уметничку игру се дотад код нас није знало, па је Мага кренула у свет да је упозна од најбољих, у јесен 1909. године.

Најпре се посветила глуми у чувеној школи Макса Рајнхарда. Осим са глумом, ту се срела са Герхардом Геземаном, будућим филологом, приређивачем Ерлангенског рукописа (зборника старих српскохрватских народних песама) и будућим супругом. И тако смо из ноћи у ноћ проводили  у театру и на концертима или у опери. Красна су то била времена! (…) Задовољавала сам се најскромнијим средствима и начином живота само да што више видим, чујем, доживим и упијем у себе од лепоте уметности (Магазиновић, 2000: 245). Док други њу уче глуми, Мага Герхарда учи српском језику. Поред глуме, Мага побољшава и своје знање немачког језика, а затим почиње да одлази на приватне часове балета. Колика је њена снага и посвећености била, јасно сведоче ове речи: Тако сам, од тада па све до повратка кући, ревносно играла и то троструко: до подне очима код Јелисаве-те Данкан, у подне између 1 и 3 код Шарлоте Шнитер, претежно ногама, а трипут недељно предвече цело собом, код франсуског балетмајстора наше школе! – А нико од њих није знао за оно друго двоје учитеља! (Магазиновић, 2000:261). Гостовање руске балетске групе чини да Мага почне да се двоуми између класичног и балета Исадоре Данкан, који је излазио из оквира и доносио новине. Негде између, Мага утире пут за себе као балетског кореографа. По завршетку одсуства враћа се кући са новим знањима, утисцима и као Геземанова вереница. Била сам свесна свих препрека на путу тога остварења. За мене је била главна разлика у годинама. Затим припадност различитим народима. Разлика у начину њиховог и нашег живљења. И најзад, можда и најмоћнија препрека: како ћу се ја делити између уметности и материнства (Магазиновић, 2000: 282).

У Београду наставља да ради у женској гимназији, а са колегиницом Зором Прицом оснива Школу за рецитацију, естетичку гимнастику и живе језике, уз дозволу министра просвете Јаше Продановића. Чинило нам се да ћемо осницањем такве школе учинити нашем школству потстрек: да естетичко васпитање, то запостављено школско пасторче, дође до свога права – права равноправног васпитног чиниоца са интелектуалним у нашој школи (Магазиновић, 2000: 285). Нема простора за њен глумачки таленат – бива исмевана од стране директора гимназије када затражи дозволу да режира једно Шекспирово дело. Са ђацима своје школе почиње да прави приредбе са балетским тачкама, покушавајући да постави темеље модерном плесу Ја сам мислила да ни нова игра не може ипак бити чиста импровизација по личном нахођењу играча. Да и у њој мора бити некакве законитости. (…) Такође ми је било јасно и то: да некакве, ма какве играчке технике мора бити пре играчког израза (Магазиновић, 2000:287). Њену жељу за одласком у Хелерау по коначне одговоре спречиће Балкански ратови. Мага постаје болничарка, али са јасним ставом о погрешности рата: Крви се нисам грозила ни плашила, али сам је осећала као снажну оптужбу на свеколику културу и цивилизацију човечанства у 20. веку. (…) Али сам се сад згрозила од стварности: да људи у 20. веку нису свесни да ни један народ не треба, не сме да влада другим народом, да га подјармљује, да га експлоатише исто као ни човек човека. (…) Какво би се благостање: просветом, уметношћу, здравственим подизањем и нивоом животног стандарда постигло за четврт века само из баснословних средстава издатих на војску и наоружање! А сви се оружају и пактирају ’за одбрану’ ‒ а сви лажу – сви хоће напад ‒ сви хоће туђе (Магазиновић, 2000: 306–307). Након Балканских ратова, Мага коначно одлази у Хелерау, у школу чувеног Жака Далкроза, улажући већ оскудна материјална средства. Од Далкроза учи много о ритму, мелодији, динамици, а уједно стиче и великог пријатеља.

Први светски рат и мајчина болест враћају је кући, а Геземан почиње да ради као професор у I београдској гимназији. Уследила је бежанија и борба за голи живот. Мага негује Геземана који болује од пегавог тифуса и чека порођај. Убрзо рађа сина Харолда-Рајка, али се растаје од Геземана који креће са српским народом преко Албаније. Годину дана касније дечак умире од епидемије срдобоље. У то доба цветале су липе. У њиховом мирису је умро. Од тада, ево има 40 година, ја не спавам све време док липе цветају. (…) Тај очај ојађене мајке не даде се ухватити у речи. Нисам спавала, нисам јела. Само су ми силом улевали црну кафу (Магазиновић, 2000:345). Из очаја и беспомоћности, Мага пристаје да буде учитељица у основој школи за српску децу, а све под будним оком окупатора. Већ после неколико недеља наредили су фамулусу да поскида из учионице слике Св. Саве и да их негде склони. Ми смо с децом гласно плакале. Мада нам је Адела саветовала да ’стегнемо срце и да ћутимо’ ‒ јер ’уживају у нашем јаду’. Наместо Св. Саве и нашег владара унео је и окачио слику Фрање Јосифа и неких војних лица (Магазиновић, 2000:346347). Због своје непокорности, Мага бива пребачена у другу школу, али ће радити у бољим условима, и добиће прилику да посети Герхарда у Швајцарској, где се он опоравља од туберколозе. Међутим, оно чему се Мага није надала јесте да се Герхард заљубио у другу и да ће се, након свега, ипак за њу и одлучити. Из њихових безуспешних покушаја да превазиђу за Магу претешку ситуацију, родиће се ћерка Рајна. Она ускоро одлази у Женеву и придружује се српској колонији. Након реферата о стању у окупираној Србији, министар у избеглиштву Љуба Јовановић даје Маги задатак да проучи организацију тамошњих средњих школа. Чим је рат завршен, са првом групом избеглица пошла сам у Србију, без обзира на зимске ратне тегобе и мало дете од годину и три месеца (Магазиновић, 2000: 365).

По повратку у Србију, Мага почиње да предаје ритмику у приватној Женској гимназији. Прва приредба бива изведена 22. маја 1920. Приказ Матинеа изашао је у Женском покрету бр. 2 од 22. јуна 1920. Писац је Исидора Секулић, а приказ је врло повољан: ’…и материјални и идеални успех приредбе био је првога реда’. Замерку је учинила клавирској пратњи да јој није била довољно динамички изнијансирана (Магазиновић, 2000: 369). Сада је Мага коначно дошла до заслужене пажње друштва, које сада види њену иновативност, умешност као кореографа и снагу којом њена игра зрачи. Ређају се приредбе и све детаљнији прикази. Добија похвале од чувеног Рудолфа фон Лабана, који је код ње и Мери Вигман нашао највише стваралачког дара за нову уметност. Критика полако примећује да су Маги фолкор и народна епика инспирација, све више се похваљује њена креативност. Круна таквог рада је извођење балета Косовски бој у три сцене: Јелисавка, мајка Обилића, Молитва Косовке девојке, Смрт мајке Југовића. Мага плеше, осмишљава кореографије, путује на разна гостовања са својом групом, али и ћерком Рајном, чији плесни таленат и критика примећује. Тако ће бити све до Другог светског рата, када одлази у пензију. Након рата води фолклорну групу у Абрашевићу, а у Балетској школи предаје ритмику, фолклор и историју игре.

Своје знање пренела је на папир, о чему сведоче књиге: Телесна култура као васпитање и уметност, Вежбе и студије из савремене гимнастике, пластике,  ритмике и балета (1932), Историја игре (1951), али и низ чланака, као што су: Образовање женскиња и Србији, Ритмичка гимнастикаМодерна уметничка играОднос уметничке игре према музициПола стољећа модерног балета. Почиње да пише своју исповест кроз књигу Мој живот, у којој ће записати своје успомене негде до 1927. Није познато зашто није наставила даље. Умрла је 8. фебруара 1868. године

Такође, није довољно познато зашто се у новије време провлачи идеја о Маги као колаборационисти, о некоме ко је у време Другог светског рата писао текстове у којима промовише окупаторску власт (у часопису Српска сцена).  Потпуно је нелогично да неко као Мага, ко је целог свог живота био против рата и подјармљивања било које врсте, у сумрак свог живота погне главу. У књизи Оливере Милосављевић Потиснута истина: колаборација у Србији 1941–44, а према речима Божидара Бећаревића, Мага је била једна од многих уметника који су и присуствовали и припремали програме за приредбе Недићеве владе. Да ли је у питању била пропаганда тадашње нове власти, да ли у свему ипак има зрнца истине, тешко је са сигурношћу рећи. Једно је сигурно: Магу је увек покретао рад, помагао јој да преброди најтеже тренутке у животу, а она сама је тако постајала јача да своју креативност прикаже у пуном сјају. На свој седамдесети рођендан, када је и почела да записује своје успомене, на почетку је управо то и истакла: Смрти се нимало не плашим. (…) Али је старост мучна и тешка, особито удружена с усамљеношћу. (…) Откако сам се са старошћу сукобила, гледала сам да је данимице побеђујем радом умним, васпитним и уметничким. На данашњи дан ми је најусрднија жеља да радећи умрем (Магазиновић: 2000: 41–42). Можда је Мага за време рата плесала као Аска пред крволочним вуком у Андрићевој приповеци ‒ за живот, и свој, и ћеркин. Њен успех у балету и све што је за свој народ у домену образовања урадила, непорециви су. Зато би данас Маги стављати на чело жиг издајника и колаборационисте било крајње лицемерно. Посебно што Мага више није ту да своје име достојно одбрани, као што је то целог живота с поносом чинила. Да је она заиста крива, данас не би било њеног мурала на месту некадашње поште у Ужицу, нити улице и балетског студија који носе њено име.

ПИШЕ: Милена Раковић, Филолошки факултет Универзитета у Београду

ПИШЕ: Милена Раковић, Филолошки факултет Универзитета у Београду

Литература:

Аврамовић 1992: Миодраг Жико Аврамовић и др., Два века српског новинарства,  Београд : Институт за новинарство (Београд: БИГЗ);

Јеремић 2012: Зоран Јеремић, Унутрашњи град: есеји, критике и записи, Београд : Академика – Академска група; Ужице : Програм Open Art Theatre;

Магазиновић 2000: Мага Магазиновић, Мој живот, Београд : Клио, приредила Јелена Шантић;

Марјановић 2014: Олга Красић Марјановић, Српски писци у Великом рату, Београд : Глобосино (Београд : Чигоја штампа);

Станковић, Тодоровић 2016: Радмила Станковић, Неда Тодоровић Изузетне жене Србије XX–XXI век, Београд : Zepter Book World (Београд : Публикум);

Српски биографски речник 2011: књига 5, Кв-Мао, ур. Чедомир Поповић, Нови Сад : Матица српска (Нови Сад : Будућност).

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

martinovic
Претходни чланак

Рођен је поморац, математичар и педагог Марко Мартиновић

Dragoslav_jovanovic_1886-1939
Наредни чланак

Умро је правник и професор Драгослав Јовановић