Да се не заборавиЗанимљивости

ОДНОС ПРЕМА ТРАДИЦИЈИ У ПОЕЗИЈИ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

Милош Црњански је писац лирског сензибилитета. Отуда је необично што је аутор само једне збирке пјесама, знaмените Лирке Итаке (1919), у којој је понудио интелектуални и поетски одговор на ужас Првог свјетског рата, као и на послијератни друштвено-политички контекст. Такав стваралачки ангажман, наравно, само је једна од често истицаних димензија те пјесничке књиге, јер она ступа у полемику и са предратном, и са поратном епохом, али и са традицијом у много разноврснијим смјеровима.

Извор: YOUTUBE

Прве реакције критичара на Лирику Итаке биле су углавном негативне. Занимљиву критику пружа Сима Пандуровић који у Црњанском види даровитог пјесника, а за саму збирку каже да је ,,у великој мери мешавина снажног бунтовнох осећања, здравог акцента, претенциозне реторике, неуспелих новотарија, неукусних шала, добрих и слабих стихова“[1] Највеће замјерке упућују се на версификацију, док се изостављање интерпункције види као озбиљна и недопустива аномалија, односно, да код Црњанког нема ,,високе равнотеже духа и дубоке етичке основеˮ.[2] Посматрано из данашњег угла овакава оцјена дјелује помало чудно, али истовремено свједочи да поезија Црњанског заиста донијела нешто ново, што је одударало од тадашњег читалачког хоризонта очекивања, о чему говори и Новица Петковић: ,,Познато је да је ’Лирика Итаке’ Милоша Црњанског, иначе једина његова збирка песама, када се 1919. појавила,  изазвала шире неспоразуме који су нешто дуже трајали. Али они нису долазили само од критичарског ’конзерватизма’ него и од песниковог ’превратничког’ програма, тако рећи енкодираног у његову лирику. Неспоразуми су, у суштини, били садржани већ у самој провокативној природи ране лирике Милоша Црњанског, па се, уз мало цинизма, може рећи да без испољених мана ’старе’ критике не би било довољно видљиве ни врлине ’нове’ поезије.ˮ[3]

Петковић се посебно освреће на Бранка Лазаревића, оцјењујући да је овај критичар на сликовит начин дочарао шта је поента Црњанског. Може се рећи да је код већине доминирало, заправо, неразумијевање поезије Црњанског. У реакцији самог пјесника на став који је тадашња критика показала, присутно је било огорчење. Однос према критичарима види се и касније кроз његове Коментаре, гдје је отворено показао аверзију према критичарима.

Увијек када се говори о поезији Црњанског, традиција чини веома важан аспект. Ту мислимо како на књижевну традицију, тако и на српску националну прошлост. Појава Видовданских песама изазвала је бурне реакције, указујући на један неофицијелан начин на два важна догађаја из српске историје. Први се тиче историјске битке на Косову 1389. године, а други је везан за ближу прошлост и тиче се Сарајевског атентата. Имајући у виду ту чињеницу, ,,очекивало би се да те песме у правом смислу буду родољубиве и да помпезно славе српску прошлост, раничку традицију и њен морални смисаоˮ.[4] Након објављивања вјеровало се да Видовданске песме симболизују неку врсту обједињавања ова два догађаја у једну цјелину гдје би се вредновале позитивне особине једног народа, и тако наставиле трагом родољубивих пјесника, али тога пијетета ,,готово да и немаˮ.[5]

Како се развијао поглед на традицију и свијет код Црњанског аналитички је описано код многих критичара. Опште је мишљење да је креативност једна од одлика Лирике Итаке, те да се Црњански прилагођава традиционалној пјесничкој вриједности, али истовремено ствара и нове. С те стране, занимљиво тумачење дао је Звонко Ковач наглашавајући специфичан спој интелектуалног и сентименталног код Црњанског. Ковач види модерно пјесништво и Црњанског као стуб „модернистичког језграˮ[6] и однос према традицији посматра на начин да се ,,сензибилитет Црњанскога остварује кроз све актуелне могућности традиције, притом не запостављајући визију нове умјетности, па и новога човјека, уопће новога друштва, чији су се обриси тек наслућивалиˮ.[7] Црњански прави паралелу између традиционалних вриједности и оних које надолазе, све у циљу потраге за идентитеом, наиме његовим редефинисањем. Отуда је занимљиво указати како пјесник, с једне стране, проблематизују традицију кроз својеврсну цитатну полемику, док, с друге стране, афирмише истовремено афирмише неке њене вриједности. Црњански потенцира важност и традиционалног и савременог, проблематизујући и једно и друго.

У пјесми Спомен Принципу стихови

Балши , и Душану силном, да умукне крик.

Слави  и оклопницима, нек умукне пој.

     О правди и победи светој нек умукне крик.

проблематизују опсесије које су биле присутне, на тај начин потенцирајући негативан однос не само према савременим пјесницима, него и према претходним генерацијама а у циљу профилисања нових.

Поставља се питање шта је тежња Црњанског, да ли различито сагледавање историјских догађаја и њихово проблематизовање  треба да донесе неку промјену и какву? Поезија Црњанског може се третирати као тражење рјешења. Модификујући традиционалне поступке Црњански је стварао нове пјесме, правећи крупан препород у српској поезији. Aко сагледамо у цјелости поезију Милоша Црњанског, сагласни смо да све теме којима се бави  аутор дотичу се традиционалних схватања, било да се ради о пародирању жанра, или да су теме рат, љубав или смрт. Одређене историјске чињенице реконструишу се а да оне пјесме које насловом упућују на одређени жанр, у ствари видимо одређену дистанцу на сами наслов.

У српској књижевности је било присутно глорификовање средњовјековне српске царевине. Узимајући период када је Црњански писао, уочава се да су његови ставови блиски онима које су имали дадаисти, који су критиковали  национализам, рат и све што је довело до рата. Одбацивали су појам умјетности и форме, залажући се за активизам. Анализирајући дадаисте уочавамо да је Црњански писац европског начина размишљања. Црњански има отпор према онима који су довели да рата. Књижевност, у то вријеме, била је пуна родољубивих пјесама на бази утопијског и идеалистичког духа.

Однос Црњанског према традицији предочен је из различитих перспектива. Критика је сагласна да долази до помјерања слике стварности и да је то помјерање преточено кроз поезију. Неприхватање нових тенденција у српској поезији може да се тумачи као неприхватање стварности. Новица Петковић закључује да у поезији Милоша Црњанског долази до „извртања по супротности повезаних сликаˮ[8] и истиче гротеску као један од главних поступака.

Црњански не тежи некој једноставној поетској субверзији када проблематизује, на примјер,  владајући поглед на српско средњовјековље, или на традицију родољубивог пјесништва, већ се обрачунава с анахроностима и заблудама на разним нивоима, трагајући за поетским инвенцијама, новим поетикама

ПИШЕ: Јован Крушић, професор српског језика и књижевности

[1] Сима Пандруровић, Наша најновија лирика, Мисао, 1919/1920, Београд, http://www.mcrnjanski.rs/index.php?str=kritika.php&sir=sira&lang=lat&od=1919&do=1923, стр. 391. (30. 8. 2015)

[2] Исто, стр. 393.

[3] Новица Петковић, Лирика Милоша Црњанског у: Огледи о српским песницима, Београд 1999, стр. 67.

[4] Петар Пијановић, Поетика и идеологија Видовданских песама Милоша Црњанског у Милош Црњански: Поезија и коментари, Драган Хамовић (ур.), зборник радова,Институт за књижевност и уметност, Филолошки факултет универзитета у Београду, Матица српска, Београд–Нови Сад, 2014, стр. 113.

[5] Исто, стр. 113.

[6] Звонко Ковач, Поетика Милоша Црњанског, ЈП Службени гласник, 2012, стр. 145.

[7] Исто, стр. 145.

[8] Исто, стр. 92.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Srspko-Narodno-Pozoriste-Srbija-Top-10-Mapa-dobrog-provoda1
Претходни чланак

Дан Српског народног позоришта у Новом Саду

maxresdefault
Наредни чланак

КРУПАЊ: ПРОСЛАВА ВРБИЦЕ