На данашњи дан, 13. августа 1806. године српски устаници и турска војска сукобили су се на Мишару.

Треће године устанка, султан је послао на устанике велику војску из правца Румелије и Босне. Припреме су биле готове још крајем пролећа, а војске су биле бројне и добро наоружане. Она из румелијских санџака полако се концентрисала и кретала ка Нишу, док је босанска наступала у пограничним одбрамбеним местима, пљачкала, палила села и успела да привремено покори Мачву, где су Срби имали мало војске јер је већи део још раније био послат према Нишу. Срби су се повукли на линију Шабац‒Ваљево.

У таквој ситуацији је почетком августа стигао Карађорђе са два топа и браниоцима подигао самопоуздање. Наредио је да се излаз из Шапца према Београду затвори изградњом земљаних шанчева на месту Мишар. Турци су у више наврата нападали и током градње шанчева, али су били одбијени.

До коначног обрачуна дошло је на данашњи дан. Срби су бројали око 10.000 људи под оружјем, од чега више од 1.500 коњаника, а Турци барем дупло више. У бици су поред Карађорђа учествовали војводе Лука Лазаревић, Милан и Милош Обреновић, Јаков Ненадовић, Цинцар Јанко Поповић, Стојан Чупић и Петар Молер, као и прота Никола Смиљанић и друге устаничке старешине из тог краја.

Како казује историчар Ранке, Карађорђе је пред битку послао своје коњанике у оближњу шуму да при првом пуцњу нападну непријатеља са леђа, док је људима у шанцу наредио да не пуцају док се Турци на приближе толико да се не може промашити. Када је план почео да се спроводи у дело и Карађорђе из шанца са пешацима упао у непријатељске редове, код Турака је завладао неред и њихов пораз је био неминован. Покошен је цвет босанских ратника и заплењен велики број турских застава, а остатак јаничара, капетана и бегова страдао је током повлачења кроз Мачву и шуму Китог. Турци су доживели тежак пораз, а потпуни морално-психолошки слом међу њима изазвало је сазнање да су Срби прегазили Дрину и Саву гонећи непријатеља. Комплетна војна комора пала је у руке устаника. У свеопштем расулу, босанска армија је оставила топове, муницију, новац, одећу и коње, а нарочито је скупоцена била сабља погинулог Кулин капетана, кога је импресивно опевао Филип Вишњић у песми Бој на Мишару.

Битка на Мишару била је од огромног значаја за хришћанско, пре свега српско становништво широм Босне и Херцеговине, а са друге стране турске власти су се уплашиле од ширих устаничких покрета, посебно у Подрињу и Крајини.

Директна последица је била и материјално слабљење везирске војске, нарочито спахија, и јачање оружане спреме устаника. Након ове и битке код Делиграда, Порта је морала да прихвати услове које су Срби тражили преко свог изасланика Петра Ичка, али и поред тога, због руског позива да се борба настави, такозвани Ичков мир старешине су тада одбиле, а турски депутати који су носили ферман били су убијени.

Устаници су прекинули односе са Портом, а устанак је настављен.

Од важних догађаја у вези са Србијом на овај дан издвајамо још:

1876. године рођен је један од наших највећих филолога, академик Александар Белић;
1914. године Француска је објавила рат Аустроугарској.