АктуелностиДа се не заборавиДогађајиНа данашњи дан

Пуч и демонстрације које су довеле до почетка Другог светског рата у нашој земљи

На данашњи дан, 27. марта 1941. године извршен је пуч и организоване су демонстрације у Београду – два догађаја који се и данас сматрају неким од најконтроверзнијих у историји Краљевине Југославије, а до којих је дошло по потписивању протокола о приступању Југославије Тројном пакту, који се збио у Бечу два дана раније. Томе је претходило то што је кнез Павле Карађорђевић, који је тих година владао као намесник уместо малолетног краља Петра II Карађорђевића, покушавао да одржи неутралност своје земље и избегне страдање у још једном рату који се од лета 1939. године водио у Европи, и у коме су Немци првих година незадрживо газили све пред собом. Он је са једне стране, као енглески ђак и кум британског краља Џорџа VI, био англофил и све време је покушавао да добије помоћ и савете са те стране, гајећи толико поверење према Британији да постоји и прича да једино британске дипломате тих тридесетих година нису биле праћене у Југославији. Са друге стране су стајали Хитлер и Мусолини, који су наизменичним позивима да им се прикључи и „непристојним“ понудама покушавали да придобију кнеза Павла на своју страну, чему се он на све могуће начине одупирао, покушавајући да добије на времену и надајући се помоћи Британаца. Један од примера тога је и дочек који је Хитлер направио у Берлину приликом посете кнеза Павла 1939. године, какав по многим сведочењима и документима није имао ниједан државник у историји Трећег Рајха, желећи да остави утисак на њега. После тога је Павла примио и одликовао и британски краљ, док су све то време тајне службе радиле на увлачењу Југославије у рат ради својих интереса, поткупљујући кога треба и играјући на карту српске части и традиције, инсистирајући да кнез не посустане и да се свим силама одупре нападу ако не успе да одржи неутралност. На једном састанку у Атини 1940. године, када је наша страна од Британаца тражила оружје не бисмо ли успели да се супротставимо силама Осовине, дошао је одговор да треба да нападнемо Немачку и Италију, јер је то најбољи начин да дођемо до оружја, а одговори и „савети“ овог типа од стране старих савезника нису били реткост. Иако није веровао Хитлеру, Павлу је истицало време и понестајало му је изговора, а Фирер је једном приликом и сам изјавио да му се кнез Павле некако увек измигољи из руку и избегне одговор, док су се у немачком војном врху могли чути и коментари како њихов вођа „Југославију третира као примадону“. Дакле, кнез је имао са једне стране веру у савезнике, са друге неповерење у силе Осовине које су имале под собом све државе са којима се Југославија граничила, осим Грчке (на коју је напад већ припреман у првом реду из Бугарске), а у основи нестабилну мултинационалну, мултирелигиозну и мултикултуралну државу којој су опасности претиле како изнутра, тако и са свих граница. У таквим околностима је почетком 1941. године кнез Павле добио обавештење од британског амбасадора да они сматрају југословенску неутралност неодрживом, те је покушао и од САД и од Русије да добије помоћ у одржању неутралности, или војну помоћ у случају напада, али безуспешно. Покушао је и личним преговорима са Мусолинијем, да би избегао Хитлера, али је и то пропало пошто су и Дучеови предлози били неприхватљиви. Четвртог дана марта те године одржан је још један састанак између Хитлера и Павла, на коме је током вишечасовног разговора извршен притисак да се Југославија коначно одлучи. Два дана после тога састао се Крунски савет који је донео одлуку да је, узимајући у обзир велику дужину границе коју треба бранити и мали број слабо наоружаних дивизија, као и незавидну количину авиона, тенкова и топова, а без помоћи савезника, једино решење приступање државе Тројном пакту, под најповољнијим могућим условима, које је још требало прецизирати. Југославији су тада понуђени услови приступања какве никада ни једна земља није имала, те је и поред тога што и данас влада другачије мишљење, Хитлер гарантовао територијални интегритет и сувереност, да неће тражити било какву војну помоћ, као ни дозволу за превоз своје војске преко југословенске територије током рата. Међутим, вест о потписивању тог документа изазвала је како незадовољство неприпремљеног народа, тако и спремну реакцију страних служби, које су уз помоћ одређених генерала и других припадника наших војних снага већ у ноћи 26. на 27. март извршили војни пуч, у оквиру кога је на радију прочитана лажна прокламација Петра II, у којој је особа која се представила као он, објавила да пет месеци пре пунолетства преузима власт и мандат за нову владу поверава генералу Душану Симовићу. Услед свега тога на улицама Београда појавиле су се групе људи прослављајући краљево ступање на престо и непристајање на пакт, уз већ познате пароле. Иако постоје различита виђења овог догађаја, несумњиво је да су у њему учествовали како страни агенти, тако и комунисти, као и обични људи понети дешавањима на улицама и оним што су чули путем радија. Како било, тада су спаљене немачке заставе, полупани немачки бирои, попаљено све што се у њима налазило, а маса је сутрадан пљувала на кола и вређала немачког посланика на улици, док се у британској амбасади, по сведочењима, за то време точио шампањац и наздрављало. Занимљиво је и то што је нова влада остала лојална политици претходне у вези са Тројним пактом, те је брже-боље покушала да ступи у контакт са Хитлером и то му да до знања, али у Берлину више није било саговорника. Добар детаљ који говори о кратковидости и потпуном одсуству осећаја за реалну ситуацију пучиста је и тај што је Душан Симовић, и поред свих упозорења која су долазила наредних дана, као и одласка страних дипломата из престонице, организовао венчање своје ћерке баш за 6. април. А тај дан, Хитлерова освета за изненађење које му је приређено и погажену реч, био је почетак Другог светског рата код нас, почетак великог страдања и поделе нашег народа, као и ветар у леђа настанку Независне Државе Хрватске у којој су на најсвирепије начине убијене стотине хиљада људи, жена и деце.

Од важних догађаја везаних за Србију на овај дан издвајамо још:

1924. године преминуо је песник Душан Васиљев;
1941. године рођен је певач Мики Јевремовић;
1951. године рођен је композитор Александар Сања Илић;
1964. године рођен је глумац Слободан Бештић;
1966. године рођен је кошаркаш Жарко Паспаљ.

MK

MK

Фондација Српски Легат је основана са циљем да својим активностима очува историју, традицију и културу Србије и подсети на лепе и светле тренутке српске историје како би инспирисали садашње и будуће грађане Србије, њихово достојанство и националне вредности које су временом потиснуте и делимично заборављене.

Синиша_Станковић
Претходни чланак

Рођен је биолог и академик Синиша Станковић

NaslovnaPromocije1
Наредни чланак

Видео репортажа са промоције књиге о Радмили Савићевић 17.03.2016. у Београду