На данашњи дан, 22. јула 1456. године  Мехмед II Освајач, повукао се после неуспешног покушаја да освоји Београд.

Наиме, заузимањем Цариграда три године раније, затим Новог Брда и читавог јужног дела српске државе, до Крушевца и Западне Мораве, Мехмед је своје даље освајачке планове усмерио на српско подунавље, намеравајући да ширењем своје власти на Деспотовину најави продор у Угарску.

Још током зиме почеле су обимне припреме за рат, како на једној, тако и на другој страни. Султан је прикупљао војску, храну и оружје из свих делова царства. Артиљерија, бродови, опрема и десетине хиљада људи, уз најбоље султанове ратнике, деловали су оновременим очевицима као море које се таласа.

Са друге стране, деспот Ђурађ Бранковић настојао је да оспособи утврђене градове за одбрану. Опремао их је храном, војском, топовима, оружјем, а сам се повукао у Угарску не би ли додатно обезбедио  и организовао отпор. Угарска је очекивала европску солидарност и тражила помоћ, али као и  много пута пре, а и после тога, међусобна завађеност европских земаља била је јача.

Папа Каликст III упутио је у Будим свог легата да убрза окупљање крсташке војске, а угарски краљ је почетком јуна напустио земљу и отишао у Беч.

Турци су прво напали српску престоницу Смедерево. Уз велике губитке бранитељи су успели да одбране град  и натерају султана да подигне опсаду. Тако се првих дана јула главнина турских снага окупила код Београда. Опсадом је руководио султан лично, док је одбраном командовао ердељски војвода Јанко Хуњади, код нас познатији као Сибињанин Јанко, а у помоћ му је пристигла крсташка војска, махом састављена од људи невичних ратовању и предвођена фрањевцем Јованом Капистратом. Сценографија за једну од највећих битака која се одиграла на овим просторима била је постављена.

Турци су запосели све прилазе Београду и почели даноноћно топовима да бомбардују градске бедеме, у намери да отворе пут за јуриш, док су њихови бродови овладали рекама и пресекли везу са Угарском. У таквој ситуацији Хуњади је уз подршку Ђурађа Бранковића одлучио да предузме речни продор према граду. Хришћански бродови су изненадним нападом разбили поредак турских, а у одлучујућем тренутку из градске луке су испловили чамци за српским ратницима, који су напали непријатеља с леђа. Борба је завршена потпуном победом хришћанске војске,  реке су ослобођене блокаде и граду су могла да се упуте појачања. Турци су за то време наставили припреме за општи јуриш на град и широки јарак којим је град био опасан засипали су земљом, уз истовремено појачано дејство топова.

Општи напад почео је у ноћи 21. јула. Јаничари су чак успели да дођу до Горњег града, али су браниоци, пред свитање новог дана, извели последњи противнапад и крајњим снагама успели да зауставе даљи турски продор. Београд се одржао, а Турци који су већ били унутра побијени су. Султан, који је и сам био рањен, наредио је повлачење. Многи учесници боја, које је сматрао одговорнима за неуспех, погубљени су по његовој наредби. Вест о турском поразу муњевито се ширила Европом, а папа Каликст III тим поводом је установио празник, и 6. август, дан када је добио вест, прогласио даном који је требало да се слави у читавом хришћанском свету.

Нажалост, после победе дошло је до несугласица међу борцима, а у граду су се убрзо појавили глад, куга и друге болести. Епидемија је однела и двојицу главних учесника борбе, Јанка Хуњадија и Јована Капистрата, а Ђурађ Бранковић, већ стар и на измаку снага, умро је крајем те године.

Иако није зауставила турско продирање, које се наставило и наредних векова, одбрана Београда 1456. године је значајна како због тога што је то један од ретких пораза Мехмеда II Освајача, под чијом силином је пао и хиљадугодишњи Цариград, тако и  зато што је то догађај који је забележен у толиком броју извора, као ниједан други у средњовековној историји града на ушћу Саве у Дунав.

Од важних догађаја везаних за Србију на овај дан издвајамо још:

1950. године рођен је психолог Жарко Требјешанин;
2005. године умро је сликар, новинар и публициста Драгош Калајић.