Da se ne zaboraviZanimljivosti

Odakle si?

34102358_872034642988960_5432862024298135552_n

Narodni govori na srpskom govornom području toliko se razlikuju da nekome izgleda gotovo neverovatno da svi oni pripadaju istom jeziku. Srpski jezik veoma je bogat dijalektima. Dijalekat je ono što je prirodno, a standardni jezik je ono čemu obarzovano društvo teži. Norma je važna kako bi usporila i kontrolisala razvojne procese u jeziku, drugim rečima, kako bi ista pravila važila za svakog govornika našeg jezika danas, i kako bismo što duže mogli da se sporazumevamo sa svojim precima i potomcima bez poteškoća. Uprkos normi, moramo sačuvati dijalekte.

U nekim prošlim vremena Srbi se nisu delili prema veroispovesti. Srbi su bili i pravoslavci i rimokatolici i muslimani, a ono što ih je spajalo i po čemu su bili Srbi jeste bilo štokavsko narečje, tačnije srpski jezik.

Granice

U grubim crtama predstaviću granice štokavskog narečja. Priložiću kartu iz knjige Dijalektologija srpskohrvatskog jezika Pavla Ivića na kojoj se detaljno mogu videti granice. Štokavsko narečje na severu kreće od reke Drave obuhvatajući Bjelovar, zatim spuštajući se južno preseca reke Čazmu i Ilovu i zapadno stiže do Karlovca i Mrkopolja s tim što ih između razdvaja jedan čakavski deo. U Istri na severu i zapadu ima štokavskih krajeva. Ostrva u hrvatskom primorju pretežno su čakavska, tek se Žuljana, Mljet i Dubrovnik ubrajaju u štokavicu. Idući istočno prati se granica Crne Gore, Srbije, Rumunije. Tačne oblasti koje se ubrajaju možete videti na karti.

Na međusobne granice dijalekata jednog jezika utiču prirodni, ali i kultuorološki, društveni, politički uzroci. U Srba je tokom istorije bilo dosta seoba. Tada se ne sele samo ljudi, sele se i njihovi lokalni govori koji se, dalje, mešaju sa lokalnim govorima tamo gde seobom stignu. Zaključujemo da su i seobe mnogo uticale na današnju sliku dijalekata i njihovih osobina.

Neću detaljisati oko granica dijalekata jer se jasno mogu videti na priloženoj karti.

Za osnovicu srpskog književnog jezika uzeti su šumadijsko-vojvođanski dijalekat za ekavski izgovor i istočnohercegovački za ijekavski izgovor.

Ove dijalekte odlikuje nova akcentuacija, dakle nema silaznih akcenata na poslednjem ili unutrašnjem slogu. Zamena starog glasa „jatˮ je u šumadinsko-vojvođanskom ekavska, a u istočnohercegovačkom ijekavska. Oba dijalekta poznaju svih sedam padeža i koriste ih najviše u skladu s normom u odnosu na druge dijalekte. Istočnohercegovački dijalekat u velikoj meri ima postakcenatske dužine. Da uprostim, ova dva dijalekta najviše liče na srpski književni jezik. Istočnohercegovački dijalekat obuhvata najveću površinu. On zahvata delove Srbije, današnje Crne Gore, Bosne i Hercegovine, kao i Hrvatske. Veći gradovi koji spadaju u istočnohercegovački dijalekat su: Užice, Osijek, Tuzla, Sarajevo, Nikšić, Nevesinje, kao i oblast Like. Veći gradovi koji su obuhvaćeni šumadijsko-vojvođanskim su Beograd, Novi Sad, Zrenjanin, Valjevo.

U kosovsko-resavski dijalekat ubrajaju se sledeći gradovi: Peć, Podujevo, Aleksandrovac, Svetozarevo, Vrnjačka Banja, Požarevac, Zaječar, Negotin. Deo Kosova i Metohije karakterišu dva silazna akcenta dok se severnije mogu čuti i uzlazni akcenti. Zamena „jataˮ je ekavska. Ne karakterišu ih postakcenatske, već predakcenatske dužine. U ovim krajevima možete čuti reči poput: bubreze, orase, ovem, onem, starei, belši, oni nosu, idem u treći razred.

U okolini Skadra, Bara, Ulcinja, Cetinja, Boke, Podgorice, Bijelog Polja prostire se zetsko-sjenički govorni tip. Njega odlikuje dvosložna zamena „jataˮ (cijepala, vijek, sieno, mlieko). U govorima podgoričkih i gusinjskih muslimana nailazimo i na „iˮ umesto „ijeˮ: brig, dilit, tako da bi ovo bio ikavsko-ekavski govor. Akcentuacija u ovim predelima je starija štokavska, dakle silazni akcenti na unutrašnjim slogovima. U ovim krajevima čućete i: pozva, poša, izosta kada bi trebalo da bude pozvao, pošao, izostao.

Ikavska zamena „jataˮ u štokavskim govorima javlja se u predelima oko Subotice, Donjeg Miholjca, Nove Gradiške, Mačkovca, Vrponja, Đakova, Orašja, Županje, ali i u predelima oko Bihaća, Nina, Zadra, Šibenika, Splita, Makarske, kao i u Istri oko Pule.

Govori koji su prvi na tapetu kada su u pitanju vicevi, ali i ismevanje jesu govori prizrensko-timočke dijalekatske zone. Tu spadaju Prizren, Đakovica, Orahovac, Prištinja, Vranje, Gnjilane, Prokuplje, Niš, Aleksinac. Ove krajeve odlikuje upotreba dva padeža i jednog akcenta. Njihov rečnik ima više turcizama nego govori u drugim predelima.

Danas svi teže što većem obrazovanju, dakle i književnom jeziku. Mnogi napuštaju svoja sela i odlaze u veće gradove za boljim životom. A oni drugi, koji su već u gradovima, umeju se smejati tuđem govoru i nazivati ga raznim imenima. Zar nije divno otići u selo i čuti obilje izraza i reči jedne bake? Naši stariji ljudi, bake i deke, prava su riznica jezičkog blaga. Danas je podsmeh i uperen prst obavezan onda kada neko svojim govorom otkrije svoje poreklo. Ali zar nije prelepo to što samo jednom rečenicom možemo otkriti ko smo i odakle smo?!

PIŠE: Anka Stojanović, Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu

LITERATURA: P. Ivić, Dijalektologija srpskohrvatskog jezika: Uvod u štokavsko narečje, Matica srpska, Novi Sad, 1956.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Untitled
Prethodni članak

SRPSKI NARODNI KALENDAR 2018 (2. jun)

obren-ivkovic
Naredni članak

Počeo je ustanak Srba protiv ustaša u Hercegovini