Да се не заборавиЗанимљивости

Одакле си?

34102358_872034642988960_5432862024298135552_n

Народни говори на српском говорном подручју толико се разликују да некоме изгледа готово невероватно да сви они припадају истом језику. Српски језик веома је богат дијалектима. Дијалекат је оно што је природно, а стандардни језик је оно чему обарзовано друштво тежи. Норма је важна како би успорила и контролисала развојне процесе у језику, другим речима, како би иста правила важила за сваког говорника нашег језика данас, и како бисмо што дуже могли да се споразумевамо са својим прецима и потомцима без потешкоћа. Упркос норми, морамо сачувати дијалекте.

У неким прошлим времена Срби се нису делили према вероисповести. Срби су били и православци и римокатолици и муслимани, а оно што их је спајало и по чему су били Срби јесте било штокавско наречје, тачније српски језик.

Границе

У грубим цртама представићу границе штокавског наречја. Приложићу карту из књиге Дијалектологија српскохрватског језика Павла Ивића на којој се детаљно могу видети границе. Штокавско наречје на северу креће од реке Драве обухватајући Бјеловар, затим спуштајући се јужно пресеца реке Чазму и Илову и западно стиже до Карловца и Мркопоља с тим што их између раздваја један чакавски део. У Истри на северу и западу има штокавских крајева. Острва у хрватском приморју претежно су чакавска, тек се Жуљана, Мљет и Дубровник убрајају у штокавицу. Идући источно прати се граница Црне Горе, Србије, Румуније. Тачне области које се убрајају можете видети на карти.

На међусобне границе дијалеката једног језика утичу природни, али и култуоролошки, друштвени, политички узроци. У Срба је током историје било доста сеоба. Тада се не селе само људи, селе се и њихови локални говори који се, даље, мешају са локалним говорима тамо где сеобом стигну. Закључујемо да су и сеобе много утицале на данашњу слику дијалеката и њихових особина.

Нећу детаљисати око граница дијалеката јер се јасно могу видети на приложеној карти.

За основицу српског књижевног језика узети су шумадијско-војвођански дијалекат за екавски изговор и источнохерцеговачки за ијекавски изговор.

Ове дијалекте одликује нова акцентуација, дакле нема силазних акцената на последњем или унутрашњем слогу. Замена старог гласа „јатˮ је у шумадинско-војвођанском екавска, а у источнохерцеговачком ијекавска. Оба дијалекта познају свих седам падежа и користе их највише у складу с нормом у односу на друге дијалекте. Источнохерцеговачки дијалекат у великој мери има постакценатске дужине. Да упростим, ова два дијалекта највише личе на српски књижевни језик. Источнохерцеговачки дијалекат обухвата највећу површину. Он захвата делове Србије, данашње Црне Горе, Босне и Херцеговине, као и Хрватске. Већи градови који спадају у источнохерцеговачки дијалекат су: Ужице, Осијек, Тузла, Сарајево, Никшић, Невесиње, као и област Лике. Већи градови који су обухваћени шумадијско-војвођанским су Београд, Нови Сад, Зрењанин, Ваљево.

У косовско-ресавски дијалекат убрајају се следећи градови: Пећ, Подујево, Александровац, Светозарево, Врњачка Бања, Пожаревац, Зајечар, Неготин. Део Косова и Метохије карактеришу два силазна акцента док се северније могу чути и узлазни акценти. Замена „јатаˮ је екавска. Не карактеришу их постакценатске, већ предакценатске дужине. У овим крајевима можете чути речи попут: бубрезе, орасе, овем, онем, стареи, белши, они носу, идем у трећи разред.

У околини Скадра, Бара, Улциња, Цетиња, Боке, Подгорице, Бијелог Поља простире се зетско-сјенички говорни тип. Њега одликује двосложна замена „јатаˮ (цијепала, вијек, сиено, млиеко). У говорима подгоричких и гусињских муслимана наилазимо и на „иˮ уместо „ијеˮ: бриг, дилит, тако да би ово био икавско-екавски говор. Акцентуација у овим пределима је старија штокавска, дакле силазни акценти на унутрашњим слоговима. У овим крајевима чућете и: позва, поша, изоста када би требало да буде позвао, пошао, изостао.

Икавска замена „јатаˮ у штокавским говорима јавља се у пределима око Суботице, Доњег Михољца, Нове Градишке, Мачковца, Врпоња, Ђакова, Орашја, Жупање, али и у пределима око Бихаћа, Нина, Задра, Шибеника, Сплита, Макарске, као и у Истри око Пуле.

Говори који су први на тапету када су у питању вицеви, али и исмевање јесу говори призренско-тимочке дијалекатске зоне. Ту спадају Призрен, Ђаковица, Ораховац, Приштиња, Врање, Гњилане, Прокупље, Ниш, Алексинац. Ове крајеве одликује употреба два падежа и једног акцента. Њихов речник има више турцизама него говори у другим пределима.

Данас сви теже што већем образовању, дакле и књижевном језику. Многи напуштају своја села и одлазе у веће градове за бољим животом. А они други, који су већ у градовима, умеју се смејати туђем говору и називати га разним именима. Зар није дивно отићи у село и чути обиље израза и речи једне баке? Наши старији људи, баке и деке, права су ризница језичког блага. Данас је подсмех и уперен прст обавезан онда када неко својим говором открије своје порекло. Али зар није прелепо то што само једном реченицом можемо открити ко смо и одакле смо?!

ПИШЕ: Анка Стојановић, Филолошки факултет Универзитета у Београду

ЛИТЕРАТУРА: П. Ивић, Дијалектологија српскохрватског језика: Увод у штокавско наречје, Матица српска, Нови Сад, 1956.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Untitled
Претходни чланак

СРПСКИ НАРОДНИ КАЛЕНДАР 2018 (2. јун)

obren-ivkovic
Наредни чланак

Почео је устанак Срба против усташа у Херцеговини