Да се не заборавиЗанимљивостиОбичај

ОБИЧАЈИ НА ВЕЛИКИ ПЕТАК

Последња, седма недеља Ускршњег поста – уједно и његов врхунац – назива се Великом (Глухом или Страсном) недељом. Појединим данима у тој недељи такође је додељен епитет „великиˮ. Сваки од њих имао је неке своје специфичности. Међутим, најзначајнији су били Велики четвртак и Велики петак, нарочито овај други. Према хришћанској традицији, био је то дан када је распети Исус Христос умро на крсту. За хришћане је, дакле, Велики петак дан жалости, дан у коме се све одвија у знаку тужног догађаја. У православним црквама тада ни црквена звона не звоне, већ се, уместо тога, „клепаˮ (тј. удара по дасци).

У народу је хришћанско предање ухватило дубоке корене. Уочљиво је настојање да се представи сва величина и трагика тренутка у коме је Божји син морао да напусти овај свет. По веровању у неким крајевима, уочи Великог петка, у глуво доба ноћи, читава се земља затресе, за трен ветрови утихну, а реке и потоци се заустављају. Као и на Богојављење, воденице престају да раде. Веровало се, дакле, да читав свет тоне у тишину и изражава жалост због смрти Христове.

Наравно, понашање сељака било је са свеопштом жалошћу. У Хомољу се жену нису чешљале и умивале, а у Гружи су носиле мараме тамне боје. Тога дана се није играло и певало. У ствари, ни на који начин се нија изражавало добро расположење. Сељаци су избегавали све што је подсећало на Христа и његове самртне муке. У Поповом пољу, на пример, нису користили иглу нити забијали ексере, да не би повредили ране Христове. Нису пили ни вино, јер су веровали да тако пију крв Христову. У многим крајевима сељаци нису радили ништа у вези са земљом. Чак ни мртве нису покопавали. Сматрали су то непожељним зато што је тада Христос у земљи лежао.

Најраспрострањеније су ипак биле забране у вези са јелом и пићем. Додуше, било је то време Ускршњег поста, али су уздржавања на Велики петак каткад прелазла границе које су постом биле прописане. У неким крајевима на тај дан се „једноничилоˮ. Ништа се није јело ни пило (осим воде), а није се ни пушило. Код Срба у Осијеку слабијој су чељади давали мало хлеба и воћа, а у околини Високог жене су јеле једном у току дана или се задовољавале црном кафом. Сва ова уздржавања била су у неку руку знак сећања на Христове муке.

Наравно, на Велики петак није се радило. Нису се обављали послови ни у пољу ни у кући. Па ипак, неактивност није била потпуна. Дозвољени су – па и пожељни – били послови око припрема за велики празник – Ускрс. На Велики четвртак и Велики петак обично су се бојила ускршња јаја. Но чак и ту се могли видети трагови општег жаљења за Божјим сином. У неким сремским селима су, рецимо, на Велики петак јаја бојили у жуто. Тек на Велику суботу „мастилиˮ су их традиционалном црвеном бојом. Иначе, понегде су јајима бојеним на тај дан приписивали посебну моћ и прво се с њима „мрсилиˮ на Ускрс.

Извор: Д. Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Нолит, 2004, стр. 321–322.

Извор: ТВ Храм YOUTUBE

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

1113881_narodna-biblioteka-srbije-185-godina-proslava_ls-s
Претходни чланак

Отворена је нова зграда Народне библиотеке Србије

stanojevic
Наредни чланак

Рођен је физичар и професор Ђорђе Станојевић