Ђурђевдан је празник који је црква посветила успомени на Светог великомученика Георгија. То је непокретан празник који пада 23. априла по старом, а 6. маја по новом калдендару. Реч је о једном од најзначајних народних празника, чије светковање није имало много везе с црквено установљеним култом. На простору насељеном Јужним Словенима Ђурђевдан су прослављали припадници свих народа, и католици, и муслимани.

Популарност Ђурђевдана у народним масама била је условљена и датумом за који је празник био везан. Као што је и раније већ поменуто, био је то дан када се – по народном рачунању времена – завршавала зимска и почињала летња половина године. Отуда се летње полугође и назива ђурђевданским. У складу с тим, су сељаци отпочињали послове, склапали уговоре, преузимали обавезе.

У многим крајевима Ђурђевдан је био празник стоке и сточара. Понегде су га и називали „пастирском славомˮ или „пастриским празникомˮ. И обичаји око стоке јасно показују да је тај дан третиран као граница међу двема сезонама. Тада су, на пример, престајале да важе многе забране. До Ђурђевдана нису клали ни јели јагањце, нити су их одвајали од мајки. На овај празник се, дакле, клало јагње први пут у току године. Обично су бирали мушко јагње и брижљиво га припремали за тај чин. У неким крајевима (рецимо Тимоку) јагањцима су за рогове лепили свеће и дотеривали их у цркву. Тамо би се свеће запалиле а свештеник читао одговарајућу молитву и благосиљао будуће жртве. Сам чин клања обављао се свечано, каткад и уз присуство свих укућана. Јагње су претходно кадили, често му стављали и венац око врата. Крв заклане животиње хватали су у неку посуду и њоме мазали укућане по челу и образима. Веровали су да је та крв лековита и да штити људе од болести.

Није само конзумирање јагњетине било забрањено сељацима до овог празника. Од Божића до Ђурђевдана они нису смели да окусе било шта настало у току те године. Између осталог, поменута забрана односила се и на неке сточарске производе (нпр. млеко и млади сир). Зато су стоку прво музли баш на Ђурђевдан. И прва мужа је, попут клања првог јагњета, била изразито ритуалан чин. Посебна пажња посвећивана је овци коју ће прву или последњу помусти. Њу су обележавали на посебан начин (најчешће венцем око врата). Млеко су музли кроз венац, прстен, бушан колач, дакле кроз неку врсту магијског круга, којом су га штитили од злих утицаја. Помужено млеко имало је одређен магијски и култни значај. Најчешће је коришћено као превентивно или терапијско средство у народној медицини.

Ђурђевдан је био прилика у којој су сељаци настојали да утичу на здравље и плодност стоке. Да би то постигли, прибегивали су магији. У неким крајвима су стоку шибали прућем, у другим је китили зеленилом. Но највећу пажњу посвећивали су њеној исхрани. Крмили су је на посебан начин и посебном храном.

У околини Зајечара, на пример, стоку су напасали ноћу, уочи празника, по могућству по месечини. Понегде су јој давали траве убране на Биљани петак (тј. петак пре Ђурђевдана), каткад помешане с травама убраним на сам празник. Тој смеши додавали су неке друге састојке: грумен соли, остатке божићног колача, истињен венац од прве муже или пак делове колача кроз који је стока први пут музена. Здравље се, очигледно, преко „здравеˮ хране преносило на стоку.

Стоци су намењивали и посебан колач. Најчешће су га звали кравајем, али су забележени и такви називи као што су „сточни колачˮ или „ сточни поскурˮ. Резали су га пре ручка, док дан напредује. Понегде су комад колача слали чобанину. Колач су такође користили као средство којим се утиче на здравље и плодност стоке. Илустроваћу то примером из Хомоља. Неко од мушкараца из куће узели би овај обредни колач па га заједно с груменом соли и кокошјим јајетом носио у шуму. Пошто би нашао мравињак, прекрстио би се три пута и закопао у њега све што би понео. Из шуме се враћао другим путем. При томе се није освртао. У саопштењу се каже да су хомољски сељаци то чинили зато да им овце не би биле „брљивеˮ. Међутим, готово свугде су се слични поступци упражњавали из другог разлога. То, уосталом, показују и речи које су им том приликом обично изговаране, на пример: „Колико мрава, толико браваˮ, и сл. Очигледно је, дакле, да се закопавањем колача у мравињак подстицала плодност стоке.

Као други преломни моменти, и овај ђурђевдански замишљао се као време појачане активности злих сила, односно злих бића. У опасности је била нарочито стока. Веровало се да тада вештице или чинилице настоје да јој одузму млеко. Често су их замишљали како голе јашу око тора вребајући прави тренутак. Зато су око тора посипали пепео, просо, кукуруз, понекад и кокошји измет. У тај магијски круг вештица није могла продрети. У ствари могла је, рецимо, ако изброји сва зрнца проса или кукуруза. Но пре но што би у томе успела, време би јој истекло. Забележени су и други методи заштите. Посебно је знимљив био онај који се упражњавао у Поповом пољу. Тамо би неки мушкарац уочи Ђурђевдана, у глуво доба ноћи, пребацио преко рамена мешину од јарчеве коже и кренуо из села. Пазио је при томе да га нико не види и не чује. Када би стигао на неко усамљено место, одрешио би мешину и обилазио око насеља. Стигавши на полазно место, мешину би поново надувао, завезао је и однео кући. Веровало се да ће вештица, ако живи у селу, доћи и молити га да је одреши. Овај би то учинио ако би му се вештица заклела да се више неће бавити својим опасним занатом.

На Ђурђевдан су сељаци настојали да обезбеде сву имовину. Нису се, на пример, бринули само за стоку већ и за усеве. На овај начин су прибегавали магији са жељом да утичу на плодност њива и да усеве заштите од сваког зла. Највећу пажњу посвећивали су заштити од највеће опасности – од града, који је за трен ока могао уништити плодове њиховог мукотрпног рада.

Најатрактивији су били покушаји да се око читавог сеоског атара начини магијски круг, у који не би могли да уђу облаци бременити градом. Учесници ритуала бирани су неколико дана пред празник. Окупљени сељаци одредили би три човека који су добијали одговарајуће задатке. Један од њих морао је донети воденичну уставу из туђег атара, други нож којим је неко убоден или посечен, а трећи пиле које се излегло пре Благовести. Ако не би онашао такво пиле, донсио је змију. Сва тројица јахали су коње. Ноћу, уочи Ђурђевдана, састајали су се на каквом раскршћу, на северној страни села. Затим би, с одабраним вођом на челу, кренули у обилазак атара. Међу собом нису разговарали, а вођа је стално махао ножем. Заустављали су се четири пута. Том приликом би један од учесника ископао рупу у земљи, други би у њу стављао воденичку уставу, а трећи је само јахао. Када би својим кретањем затворили круг, односно стигли на место одакле су пошли, ту би закопали живо пиле да му глава вири над земљом. Тиме би обред био завршен. Но понекад су пиле пуштали да оде. Веровали су да ће оно, кад запрети град, подићи главу и запијукати те тако на време упозорити сељаке да предузму и друге заштитне мере.

О Ђурђевдану сељаци су водили рачуна и о себи самима, пре свега о свом здрављу. Често су настојали да пренесу на себе животворну моћ вегетације. Као и о неким другим празницима, китили су се травом и цвећем, опасивали се врбовим или дреновим прућем. Понегде се младеж љуљала на дреновом дрвету да би била здрава као дрен, понегде су се девојке ваљале по зеленом житу да би им коса расла као жито итд.

Слична магијска својства приписивала су се и води. Купање или умивање ђурђевданском водом гарантовало је здравље током те године. Купали су се обично на сам празник, пре изласка сунца. Ако у близни није било реке или већег потока, носили су воду кући и тамо су се прали и умивали. Посебно делотворним сматрали су умивање у води „омајиˮ (тј. води која прска с воденичког кола у покрету). У њу су, уочи празника, стављали „чудотворнеˮ траве, најчешће селен, а затим је остављали да преноћи. Веровало се да нарочита својства има и јутарња роса. У неким крајевима по њој су се ваљали да их током године не боле кости и слично.

Млади су, наравно, мислили и на љубав. Почетак летње сезоне био је добра прилика да се дође до вољене особе. У томе је помагала магија, којом су се најчешће бавиле девојке стасале за удају. Навешћу овде примере тог магијског лова на мушкарце. У околини Виског девојке су брале траве чији називи јасно говоре о њиховој намени: „помамникˮ, да би се момци за њима помамили; „навалуˮ, да би навалили на њих итд. Забележен је и обичај да девојка на Ђурђевдан протрчи кроз свињац с намером да уплаши и узнемири свиње. Веровало се да ће момци, попут свиња, трчати око ње и за њом, На овај празник су се, дакле, решавали и љубавни проблеми.

Д. Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Нолит, Београд, стр. 326–331.

А ко је био Св. Ђорђе, када је, како и од кога пострадао, сазнајте у следећем видео запису (Извор: YOUTUBE):

https://www.youtube.com/watch?v=sm4j0pQHIMU