АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

ОБИЧАЈИ: КАКО СУ НАШИ ПРЕЦИ ИСПРАЋАНИ НА „ОНАЈˮ СВЕТ?

Данас, поготово на сеоским сахранама, постоје неки обичаји, у граду већином непознати, за које многи не знају изворни смисао.
Смрт је у нас представљала један од три обреда прелаза. Поред смрти обреди прелаза су били рођење и венчање. Рођење је смрт на „ономˮ свету и рађање не „овомˮ, а смрт на „овом“ свету јесте рађање на „ономˮ. То је сматрано непрекиндим циклусом. Венчање се такође сматрало за обред прелаза. Тада момак и девојка фиктивно умиру за своје породице. Девојка се опрашта од другарица, браће, сестара и од родитељске куће, а момак раскида са животом који је до тада водио. Они фиктивно умиру и фиктивно се рађају као родоначелници нове породице. Зато је и венчање сматрано обредом прелаза.

С обзиром на то да је смрт обред, пратили су је многи обичаји, а неки од њих и даље живе у неким српским крајевима.

На самртном часу умирућем се приносе разне понуде, пали се свећа уз молитву, он се са сваким од својих опрашта, а с Богом се мири исповешћу. Након издаха, у кући се отварају сви прозори како би душа несметано изашла напоље. Важно је и сва огледала окренути наопако како се покојник не би, огледнувши се, вратио. Тело се опере, ако је мушкарац, онда се и обрије и обуче се чисто одело. Потом се полаже на одар главом окренутом ка истоку и пале се две свеће поред главе. Док је покојник на одру, не сме га прескочити мачка како се не би повампирио. Мушкарци стоје даље, а жене из куће су ближе покојнику и наричу набрајајући покојникове добре особине. Ако је умрла глава куће, супруга стоји поред ногу, а ако је умро син, мајка стоји поред главе. Тело мора увек бити чувано и дању и ноћу. Ноћу се обично скупљају пријатељи и уз разговор о покојнику и уз карте чувају тело преминулог. Док је умрли у кући, не сме се чистити метлом нити се чешљати коса јер се метлом гони срећа из куће, па се може десити да још неко умре. Када покојника смештају у лес, ставе поред њега оно што је за живота волео или много користио. У неким крајевима обичај је да се под главу, леђа и ноге стављају унакрсно мале свеће како не би по мраку ишао на „онајˮ свет. Негде је обичај да, након последњег збогом у кући, жена проспе лавор воде за покојником како би та вода смрти опрала нож којим је убила покојног. Када се преминули спусти у земљу, присутни заједно затрпавају раку. Обичај је да се још на гробљу, тачније на гробу, простре и постави храна и пиће којом се присутни служе. Уз ракију и вино која се пије у част покојника обичај је да се каже – Бог да га прости! (за православне) и – Покој му души! (за католике). Када се оде с гробља, обичај је да се перу руке, зато многа гробља имају чесме. Сутрадан се долази у покојникову кућу и жели здравље њеоговој породици.

Верује се да душа, по напуштању тела, одлази ка Светом Аранђелу или Светом Јакову и тамо чека док се тело покопа како би кренула Богу на суд. Сматра се да душа остаје на земљи четрдесет дана и обилази сва она места где је била за живота. Зато се поред покојниковог одра или на гробу оставља храна и пиће како би душа, кад наврати, имала шта да поједе.

ПИШЕ: Анка Стојановић

ЛИТЕРАТУРА:

Петар Булат, Веселин Чајкановић, Митолошки речник, Српска књижевна задруга, Београд, 2007, стр. 137.

Извор: YOUTUBE

https://www.youtube.com/watch?v=irrKEgYmCQw

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

pokrajac_branislav-546x350
Претходни чланак

Рођен је рукометаш Бранислав Покрајац

Mirjana_Karanović
Наредни чланак

Рођена је глумица Мирјана Карановић