Геца Кон рођен је 2. августа 1873. године у Чонграду у познатој ашкенаској породици у браку Бернарда и Лујзе Кон. Убрзо по његовом рођењу породица Кон прешла је у Земун. Бернард, рабин, и његова супруга Лујза, сматрали су да би младом Геци најбоље пристајала књижарска струка, те су га уписали у трговачку школу. Млади Геца Кон затим своје школовање наставља у гимназији у Новом Саду, коју напушта пре завршетка школовања. Упркос томе што је напустио школу, за Гецу Кона су године проведене у Новом Саду биле изузетно значајне, јер су утицале на дечакову љубав према књизи.

У Београд долази 1889. године и налази посао у књижари и антикварници Фридриха Бреслауера, у којој ће радити до 1894. године. Остаће забележено да је „млад и окретан помоћник Бреслауера, Геца, примао поруџбине и давао сва потребна обавештења као да сам Бреслауер говориˮ (Гласник књижара, год. III, 1931). Ипак, већ од Ђурђевдана 1894. године Геца Кон прелази поново у Нови Сад и наредних седам година проводи код издавача и књижара Арсе Пајевића. Пајевићу ће помагати као деловођа и његов главни помоћник.

Као млад и перспективан човек са лепим искуством, Геца ће пожелети да постане самосталан у књижарском послу, те крајем 1900. године одлучује да пређе поново у Београд и отвори своју књижару. Због тога 27. децембра 1900. године подноси Управи Града Београда молбу за прелазак у српско посланство написавши:

Родом из Чонграда у Угарској, а поданик сам аустро-угарски. Намеран сам да у Србији отворим књижарску радњу, за шта сам и дућан закупио од 1. маја идуће 1901. године и капару положио, што сведочи признаница коју на увиђај подносим; па стога сам рад и у српско поданство да пређем. Овди од фамилије немам никога, а у Земуну имам оца, матер и брата; који су а-угарски поданици. Мој отац Бернард Кон управитељ је основне школе у Земуну и имућан човек. За сада стално живим у Новом Саду а у Србију ћу доћи око 1. маја идуће године када ћу и радњу отворити. Ја имам од имања само свој капитал са којим ћу и радњу отворити. Молим управу да подејствује код Г. Министра унутрашњих дела да ми се изда уверење на годину дана. Кад поднесем уредан отпуст из свог досадашњег а-угарског поданства, да ћу тада бити примљен у српско поданство.
Од докумената прилажем своју домовницу и крштеницу, а пасош не могу сада приложити јер се морам са истим у Аустро-Угарску повратити. Ако буде потребно ја ћу и пасош послати.
У Аустро-Угарској сам испунио и војну обавезу. Нисам ожењен.
Геца Кон
(Молба којом Геца Кон 1900. године од Управе Града Београда тражи дозволу за отварање књижаре)

Тако је септембра 1901. године Геца Кон прешао у српско поданство и отворио у Кнез Михаиловој улици на броју 34 Књижарницу Геце Кона за српску и страну књигу. Свестан свог десетогодишњег искуства у књижарству, али и тога да је почетник у свом самосталном послу, Геца је у почетку „позивао српске и хрватске писце и издаваче да му шаљу књиге и часописе, као и новине, по један примерак који би платио одмах, а други би наручивао по потреби, према потражњиˮ. Можда је најлепшу оцену о Гециним почецима дао Божидар Ковачевић у предговору за Каталог поводом 35 година Издавачке књижарнице Геце Кона:

„Издавачка књижарница Геце Кона беше се, дакле, јавила у правом часу да испуни једну културну потребу и да у књижарском свету учини оно што је у књижевном учинио Књижевни гласник.

Али не везује само једновременост датума те две установе. Људи око Књижевног гласника тако су тесно везани са Издавачком књижарницом Геце Кона, да је већ тридесет пет година – дакле од оснивања ових установа – списак сарадника Геце Кона идентичан са списком сарадника Гласникових. Једном речју, и Гласник и књижарница Геце Кона били су органи највише интелектуалне елите у нас.ˮ

Геца се и оженио Бечлијком Елзом Вајс 1902. године, са којом ће имати две кћери, Елвиру и Малвину.

Прва издата књига била је Синтакса српског језика за средње школе Јанка П. Лукића 1905. године, а уједно и прва књига коју је те године штампао. Следеће године је издао 9 књига, па тако редом, мењајући број издања према својим могућностима. Прва страна књига коју је Геца Кон објавио била је књига Никола Макијавелија Владалац у преводу Миодрага Ристића, објављена 1907. године. Геца је од првог дана свог издавачког рада сматрао да предност треба дати превасходно националној књижевности, па данас можемо видети да од укупног броја издатих књига отприлике тек десети део чине страни аутори.

Геца Кон се постепено богатио, а једини прекид током свог вишедеценијског рада догодио се током Првог светског рата, када је Геца 1916. године протестовао код окупационе аустроугарске владе, указујући им на чињеницу из Циришког цајтунга да је динар раван швајцарском франку на циришкој берзи, док су га они побијали на пола круне. Аустроугарске власти су се тада сетиле да је Геца Кон 1915. године објавио календар Ратник у коме је славио победу српске војске над аустроугарском и Геца Кон је сместа интерниран у логор Нежидер у Мађарској. О његовом трогодишњем логоровању нема записа, али можемо претпоставити да је Геци то веома тешко пало, јер су сви његови послови стали, а радња била затворена.

После победе у Балканским ратовима свечана поворка на челу са Александром I пролази крај књижаре Геце Кона ка Калемегдану (11/24. август 1913. године)

Наставиће се…

ПИШЕ: Јелена Базовић, Филолошки факултет Универзитета у Београду

ЛИТЕРАТУРА:

• Велимир Старчевић, Књига о Геци Кону, Просвета/Аdmiral Books, Београд, 2011. година