У Бечу болесном владици Његошу, између осталих, долазио је и Бранко Радичевић. Владика се радо с њим разговарао. Не беше то онај стари Бранко. Променио се, болешљив, невесео. Једног дана било нас је више, владика у великој столици насред собе, са истуреном главом, жмури. Мислили смо да спава. Доктор Радишић полако ме запита:

‒ Ко је владичин наследник?

Изговорих само име:

‒ Данило.

Бранко, који сеђаше недалеко од нас, рече:

‒ Ја га нигда нисам чуо.

На наше велико чуђење владика се осмехну не отварајући очи и рече:

‒ Ако остане онакав какав је, чуће га цијела Европа.

Извор: Србија у анегдотама, „Политика, новине и магазини” ‒ www.politika.rs ‒ www.nacionalnarevija.com, Београд, стр. 19.