‒ У Флоренцу нас је походио неки Димитрије, стари стражмештер, Србин из Војводине ‒ бележи Љуба Ненадовић.

‒ Чух ‒ вели ‒ Господару, да си овде и дођох чисто од српске жеље да видим и да пољубим руку тако славнога господара од славне Црне Горе. То нам је све што имамо!

И сузе облише његово јуначко, озбиљно лице. Владику дубоко дирнуше те речи и те сузе. Даде му руку да пољуби, што иначе никоме не даје, па му потресеним и невеселим гласом рече:

‒ Јадни мој народе! Расијао си се по најму у туђини, служиш Туку и Манџуку, а на твојем огњишту ватра се гаси!

‒ Опрости ми, Господару! ‒ рече онај, бришући сузе. ‒ Ја сам се врло растужио, осам година нисам био код своје куће.

‒ И немамо је ниђе! ‒ одговори владика. ‒ Изгорела на Косову!

ИЗВОР: Србија у анегдотама, „Политика, новине и магазини” ‒ www.politika.rs ‒ www.nacionalnarevija.com, Београд, 2009, стр. 19.